Kad se budemo rastajali
naspi mi čašu gorkog pica, znaš da pelin volim.
Da pelinom ti nazdravim, toliko sam ga sa tobom popila.
Kad se budemo rastajali nemoj da ti glas zadrhti, nije drhtao ni kad lagao si me.
Miran i spokojan budi, od tog je pelina ova duša mekša i sladja postala.
Kad se budemo rastajali ne maši mi i ne okreci se, poželeceš da se vratiš a ja upravo poslednji pelin s tobom pijem.
Otidi čvrstim korakom, gazi jako, onako kako umeo si mene da gaziš.
Kad se budemo rastajali, secanje ponesi u pelin umočeno,
možda ti nekada najsladji šecer bude duši.
I gazi, sve pred sobom ruši, možda iz tog srušenog novi zametak nikne.
Možda se samoca na tebe svikne i sva snaga opet oživi i poželi da opet budemo živi.
Idi i za mene ne pitaj, ne brini.
Pelin si bio moj najdraži, nikada više nece ova duša tebe da trazi.
Zato kad se budemo rastajali, vazduh na jutro nek miriše, pelin i suze vreme ce vec da obriše.
Pusti pelin venama da teče i ne govori nikom koliko je gorko i koliko peče.
Znaš da niko ti verovati nece.
Kad se budemo rastajali bice divno letnje veče, slično onom negdašnjem, kad ne znadoh da pelin ti srcem teče.
