Док сам се окренуо,
прођоше године…
Седа коса штап у руци,
сећања у мислима.
Један трен један секунд,
реке успомена теку
тражећи изговор времену .
Сваке године на тај дан
идем у парк, наш парк.
До наше клупе где смо
загрљени сањали наше снове.
Сећам се сваког трена,
дана када сам те срео.
Бежећи од кише,
стала си испод кестена.
Истог оног кестена, у
коме сам ја седам дана касније
урезао наше иницијале у срцу.
Чим сам те видео,
стао сам поред тебе
и дуго дуго те гледао.
Киша је престала,
ти си отишла,
а ја сам и даље гледао.
Кући сам дошао касно,
али задовољан.
Тихо пролази време
наносећи бол
пролазности живота.
Тебе нема, отишла си као
и оно наше време,
а наша прича,
прича мог и твог живота
остала је записана
у историји нашег парка.
© Саша Козић
