Дан: 8. децембар 2024.

Ma šta ću ja tebi

Ja ne umem malo
Na parče da volim
Nekada umem i da
jako zabolim
Ma šta ću ja tebi
Ne umem da se
lažno smejem
Ne umem da slažem
i da ućutim kao bula
Da se pravim
Da te nisam čula
Ma šta ću ja tebi
Da te pod kožom
grebem
Ja, nezgodna ko
kratko ćebe
I šta će tebi neko
da ti u oku blista
Ma šta ću ja tebi
Nikad ti razumeo ne bi
Suze koje se kroz osmeh
vesele
Ruke koje prste svoje krše
Razbijene prozore duše
Kroz koje toplina se
nekontrolisano razliva
Ma šta ću ja tebi
I šta ćeš ti meni
Kad napamet znam te
I san mi svojim uzdahom
kratiš
Ma beži od mene
Poštenije je
Jednom ćeš da shvatiš
Ma šta ću ja tebi
Kad usudih se da ne bih
Istinu rekoh
Sujetu ti opekoh
Ma šta ću ja tebi
Kad nema koja ne bi
A ja, zla i naopaka
Sve sam
Sem da sam takva
Ma šta ću tebi ja..

Jednom sam te davno sanjala.
Onakvog kakvog bih samo ja poželela,
po kroju svoga srca
maštala.
Nadala se da negde postojiš,
pesme ti pisala,
suzama te kao bosiokom kitila.

U tajnu te sakrila,
godinama čuvala.
Vremenom nadu izgubila,
tiho pred bolom klonula,
predala se, posustala.

Onog dana kad došao si,
nisam te prepoznala,
ja koja sam te po svojim
merama krojila, sanjala.
Lagana drhtavica u grč
se pretvorila,
utroba zabolela.

Ali ni tad nisam shvatila,
a ti, ti si se zagonetno
smeškao, znajuci unapred reči koje cu izgovoriti,
poznajuci svaki uzdah u grudima, svaki osmeh na usnama.
Očima mi govorio, dahom milovao brazde starih ožiljaka.Činilo se da znaš me u svaku poru.

San se u javu pretočio,
meni uplašenoj, zbunjenjoj, svedočio
da čuda postoje,
da želje se roje, bokore kao tvoji božuri crveni, medju kojima si rastao..

Sunce je sa neba sišlo i u tvoje se oči nastanilo,
sjajem svojim život je moj razdanilo, radost po tužnoj duši, kao kišu po suvoj zemlji prosulo.
Bokori se sreca mojim, do juče, zagubljenim planinskim stazama.
A ti, ti me mirno gledaš a tektonski se sve u tebi pomera.

Godine unazad brojis,
htedoh da pitam zar se nimalo ne bojiš što ti je tudje krilo, nepoznato, uzglavlje postalo
kad rekao si, pitanja je previše, odgovora premalo, s tobom bih sve, ali baš sve što mi je od života ostalo.

Očima u nebo uprtim, tiho molitvu izgovaram.
Za ljubav koja se našim zelenim poljima razliva.
Dugo i daleko.
Kao vidik što puca sa tvojih Prokletija.

I vrhove sveta da mi velikodušno ponude,
i sva čuda mocna,
sve ono za čim rod ljudski čezne..
Ne treba mi,
kud bih ja i šta sa tim..
Ako tebe u tome svemu nema..
Čemu vreme
i svi putevi otvoreni,
kad ni jedan ne vodi ka tebi..
Pusta mi je nada, saputnica večna,
za vremena duga..
Gledaš me i moliš,
ne daj da zavlada tuga.
Ispod praga duše tvoje
ime spava..
U zabranu srca počiva ti
glava..
Nikud ti ne mrdaš, kud god da sumanuto srljaš..
Verio me nadom..
Obu’ko u čežnju..
Čekanje mi ime,
putujem kroz snove..
Čekam dane one obecanjem krojene,
verom izvezene,
suncem okupane, nove..
Ne treba mi ništa za čim
smrtnik čezne,
u planini skrita, ispod breze bele, tiho,
srecna u svom bolu, pevam,
dok mahnito budna,
sve o tebi snevam.

Usnila sam nocas
teške snove neke
uplakanu zoru dočekala opet

Zri u čoveku život
zri ljubav u njemu
slivaju se secanja i dani
kulu od godina grade
temelj ojačani

Ka njemu nas svi putevi vode
Zri tuga za dudom
vekovima starim
kraj bogomolje stare
korenje što pušta

Od sokova njegovih
crvene se usne i crne se prsti
ništa tako slatko ne kušah od tada

Zri čežnja za domom
zri suza niz obraz
zri muka u srcu
nocima ja sanjam
ta tri podignuta psta

U odlasku inat
jedna suza suva
i zakletva nema

Vraticu se jednom
makar kao sena
da taj zvonik čuvam
i dud omirišem
Prokletije gledam i Bistricu dišem
i dudovim sokom amanet napišem.

Osećam da živi smo još
jedva, doduše
a čini mi se da svaki dan neki pomen nečemu dajemo
sahranjujemo život svaki dan božji
Juče kao da četrdeset dana nadama davasmo
pogorele sveće, do zemlje se savile
Sutra godišnjicu nemanja hrabrosti obeležavamo
svi nam putevi do grobalja nekih vode
Sveci nas sa nebesa gledaju
gorku žuč zbog nas po nama izlivaju
začudjeni, zbunjeni se medjusobno zgledaju
šta se s ljudima zbiva, pitaju
A mi oborenih glava stojimo i ćutimo
tromo i tmurno zemljom
poluživi hodamo
najgorima medju sobom aplaudiramo
dlanovi bride, poneke duše se stide
i bivaju ostatku sveta smešne
kao da gubave su i grešne
Aman više ljudi, nebesima se glas prolama
niko vas spasiti od vas samih neće
manite se pomena
ne palite lažne sveće
u nebo pa u ogledalo pogledajte
nepravdi je uvek bilo
i biće uvek neke nesreće
ali ako sad sagorite i odustanete
života vam više biti neće
Glavu podigni rode, pesnicu stisni, otvori srce i oči,
seti se
Možda se bez mnogo čega može
ali ne i bez hleba, ljubavi i slobode.

Odavno već

Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju

Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje

Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda

Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče

Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče

Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog

Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata

Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju

Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.