Noćas je mesec bio zlatno – žut,
jedna Ljiljana snom mi hodila;
mesečnom ona je brodila,
zlatni mi fenjer osvetljav`o put,
Oči joj krupne, najlepši badem,
u bašti anđela ja cvet nađoh;
da l` grešan li sam što tuda zađoh,
noćas nebesku lepotu kradem.
Na zdencu gde se anđeli kupe,
u ponoć, kad počne, vika, cika;
kupaju s` vile, to je prilika,
ukrašću njene haljine skupe.
O kakav prizor za oči stare,
takve lepote za vek ne vide;
nevine puti ničeg se ne stide,
žene anđeli za njih ne mare.
Naga će morat sa mnom da pođe,
rukama ću ogrnut je mojim;
doći će zora, sunca se bojim,
u moje dvore sa mnom da dođe.
Onda će noći bit pune žara,
kraj mene biće kad zora sviće;
dovedoh sebi najdraže biće,
izvedoh Ljiljanu iz košmara.