ТРЕНУТАК

Године су проклизиле кроз моје влажне прсте,
остављајући боре на срцу кроз које се провлаче успомене.

У тој тишини, љуљао ме је живот изнад жара,
навикавајући ме на искушења, тугу и страх.

Најтеже ми је било сваког дана проживети тај тренутак,
из дубине душе,
који се измигољи и одузима ми дах, паралишући мисли.

У тој секунди, одвијао се неми филм испочетка,
вртећи старе слике које нису желеле да нестану.

Проживљавајући тај тренутак, живела сам тајну,
у којој се крила вечност мог постојања.

ПЕСМА МЕСЕЦА ЈУЛА 2024 по избору Љиљане Тамбурић

ЧОВЕК ОД СЛАМЕ
Жељко Поштић

Млечним путем вођен у ноћ,
трњем звезда корачам,
у локви црвеног месеца,
тражећи твој драги лик.
Трагом сопственог бола,
тетурам, п`јан и чемеран.

На тамној страни мене је Залив дуге.
У њему расту једини сунцокрети
који криве вратове окрећући се
светлости и топлом сјају твојих очију.

Овај ход по мукама има ли краја?
Можда би, мој пакао на небу
пред твојим вратима,
да ходам на рукама,
молио опроштај од раја.

Можда би могли да голицамо
травке табанима док се загрљени
смејемо у лице свему
што смо оставили иза нас.

Све би могуће било
да ниси жар птица,
а ја човек од сламе.

BUKAGIJE-Miroslav Krnjeta

Možda malo a možda previše
nije važno život knjigu piše,
daješ,uzimaš,vučeš ili planduješ
na kraju u prahu nestaješ.

Crno ili belo,belo ili crno,
kosmički šah se igra
jednom svetlo a drugom dno
šah mat i pečat autora.

Gubav bežiš u mračnu pećinu
izgubljene nade padaš u pomračinu,
želiš ljubav,sanjaš svetlu stazu,
ali gde je put ka izlazu.

Zvezde večno šah igraju
tvojim putem gaze i odlučuju,
patiš i postavljaš pitanja
zašto robija i gromade kamenja.

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Ђоковић је најбољи, јер памти и не опрашта! (нису се „покајали”)

Ноле је одлучио, играће доживотно!

На парастосу у Лозници „верници” су добили сендвич са куленом! (Нестало паризера)

Најукуснији сендвич је онај, што је „нафилован” са три „црвене”!

Невероватно али истинито! Судбину целог једног народа одредиће један сендвич? ( референдум)

Србија је економски тигар! Половина пензионера прима социјалну помоћ?

Наш „вожд” је велики верник! Чим осети да народ таласа похита у црку?

Качавенда се повампирио. Ено га!
Патријарх му доделио орден?

Цркву треба бранити од безумних, а не од умних!

Нисам „велики” верник? Верујем само у Господа! (У Свето тројство)

ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ – У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА – Љиљана Тамбурић

Audio snimio Marko Višnjić – Obrada Ljubodrag Obradović


Видео снимио Љубодраг Обрадовић


Видео снимио Славиша Паунковић

У организацији Културногцентра Крушевац, 7. 8.2024. године у 20:00 сати у Клубу КЦК одржана је промоција четврте поетске књиге Љиљане Танбурић У ЗЛАТНОЈРОСИ СУТОНА у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. У промоцији су учествовали: Љиљана Тамбурић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Протић Петронијевић, а поезију су читали песници Удружења песника Србије –ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, Јадаранка Крстић, Нада Гајић, Нада Милосављевић Кети, Драгана Марковић, Невена Карајовић и Миљко Шљивић. Поезију су читали и Љуљана Тамбурић, Јелена Протић Петронијевић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију је осмислила и водила Љиљана Тамбурић заједно са Јеленом Протић Петронијевић. а Марко Вишњћ је технички водио промоцију и забележио аудио запис промоције. Видео су снимили Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић, а фотографије су забележили  Живојин Манојловић, Веркан Гвозденовић и Ђурђија Обрадовић.


У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА

У златној роси сутона купа се врели дан,
виси на српу месеца добродошао сан,
уморни лептир, на траву, испушта задњи дах,
на стакленим се крилима суши поленов прах.

Сенка палога дана, већ је прекрила свет,
ко слепи миш се будим, време ми је за лет
кад небо легне, полако, на оџак и на кров,
тишину и таму требам, па да кренем у лов.

У смирај заспалог сунца, ја не налазим мир,
а стихови тек почињу, свој раздрагани пир;
Наоштрим оловку добро, да јој је танак траг,
падају перјана слова на позлаћени саг.

Како се ближи поноћ, тако ми јача реч,
кида ми нити с животом и убија ме већ;
Из душе немири траже, да нађу себи пут,
док се на мене церека, са неба дукат жут.

© Љиљана Тамбурић

Настави са читањем “ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ – У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА – Љиљана Тамбурић”

УКЛЕТА ПТИЦА -Здравка Пап

Уклета птицо,
црних крила,
зашто усмрти
анђеле на земљи?!

У ком си сродству
са црним ђаволом,
што ти узе душу
и нареди да шириш
мржњу и злобу?!

И данас ми није јасно,
Милосрдни Анђеле без душе,
зашто уништи радост и срећу
и посади крв међу цвеће?!

Безбожници у срцу и души
гађаше децу у стомаку,
да се не роде и врате
им мило за драго.

И сад се праве
да су за наше добро
бацали отров на људе
и сејали смрт по земљи.

АЉИНЧЕ – Да рекнемо-писао Живојин Манојловић

АЉИНЧЕ

Продала Радојка јајца
Од ониа квочке што нему певца
Па правац *Бутикуе*.
Забавила се коџа у варош
И тек ете је.

Још с врата цвркуће
Станојко рекни драгичка
Ух стеже ме нешто у гркљан
Ки од јаче препеченице
И станумерке препрљене на плотну.

Чекни сам да обучем.
Изиђе у аљинче
Црно ки тамнина без месечину.
Настави са читањем “АЉИНЧЕ – Да рекнемо-писао Живојин Манојловић”

ПЕСМО МОЈА -Здравка Пап

Песмо моја
изуј се пред душом
и направи осмех сличан сунцу
и прескочи оно што те чини тужном.

Песмо моја
у недрима ти ми дишеш
и у души поскакујеш стихом
и у жељи играш све до јутра.

Песмо моја
ти си олтар у којем се молим
и зора си у којој се љубав рађа
и сенка си по беспућу што лута.

Песмо моја
у теби је боравити лепо
кад се усне грле и пољупци броје
и кад твоја душа запева са мојом.

ČASAK

Kao zrelo voće u jeseni rane
kad nam život prođe, kad budemo sveli
proklećemo čase i minule dane
šro se nismo draga mi nikada sreli

I severac ledni kad poljem zacvili
sešćemo u parku slomljeni od tuge
žalićemo dugo što stranci smo bili
što živesmo greškom neke dane druge.

Kada bolna suza iz oči nam krene
k`o mesec nad rekom kada se zaledi
i dok vrela krvca gruša se u vene

shvatićemo tada da život ne vredi.
I dok samo časak od smrti nas deli
žalićemo draga što se nismo sreli.

autor
Jovica N. Đorđević
03.08.2024g.

NA PRVOJ LINIJI-Miroslav Krnjeta

Grme plotuni vazduh cepaju
tenkovi gaze zemlja drhti,
rafali sevaju duše kidaju
strah,strah,trese kosti.
Vapaji,urlici u krvavom blatu
agonija polja smrti para uši,
grlim pušku brojim svaku granatu
u znoju drhtim strah me guši.
Iskolačene oči nestaju u praznini
smrt vreba diše za vratom
tonem u ludilo sa svakom minutom,
sve gori,nebo tutnji,nema života
u paklenoj kotlini.
Strah,strah,i put ka
krvavoj giljotini.