Audio snimio Marko Višnjić – Obrada Ljubodrag Obradović
Видео снимио Љубодраг Обрадовић
Видео снимио Славиша Паунковић
У организацији Културногцентра Крушевац, 7. 8.2024. године у 20:00 сати у Клубу КЦК одржана је промоција четврте поетске књиге Љиљане Танбурић У ЗЛАТНОЈРОСИ СУТОНА у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. У промоцији су учествовали: Љиљана Тамбурић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Протић Петронијевић, а поезију су читали песници Удружења песника Србије –ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, Јадаранка Крстић, Нада Гајић, Нада Милосављевић Кети, Драгана Марковић, Невена Карајовић и Миљко Шљивић. Поезију су читали и Љуљана Тамбурић, Јелена Протић Петронијевић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију је осмислила и водила Љиљана Тамбурић заједно са Јеленом Протић Петронијевић. а Марко Вишњћ је технички водио промоцију и забележио аудио запис промоције. Видео су снимили Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић, а фотографије су забележили Живојин Манојловић, Веркан Гвозденовић и Ђурђија Обрадовић.
У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА
У златној роси сутона купа се врели дан,
виси на српу месеца добродошао сан,
уморни лептир, на траву, испушта задњи дах,
на стакленим се крилима суши поленов прах.
Сенка палога дана, већ је прекрила свет,
ко слепи миш се будим, време ми је за лет
кад небо легне, полако, на оџак и на кров,
тишину и таму требам, па да кренем у лов.
У смирај заспалог сунца, ја не налазим мир,
а стихови тек почињу, свој раздрагани пир;
Наоштрим оловку добро, да јој је танак траг,
падају перјана слова на позлаћени саг.
Како се ближи поноћ, тако ми јача реч,
кида ми нити с животом и убија ме већ;
Из душе немири траже, да нађу себи пут,
док се на мене церека, са неба дукат жут.
© Љиљана Тамбурић
Унедрило се нешто у мени, па ме ко менгеле стишће,
опсовала бих, када би псовка имала отровну стрелу,
па да усмртим ветар што стреса са стабла зелено лишће
и њиме крунише наказну вилу већ остарелу и свелу.
Сада се чудно кроз живот ходи, свуда је блато и магла,
дани се своде на кокошарења и све је лов у мутном,
подижем поглед, подршку тражим, неправда је превагла,
како да искажем непристајање ако се спашавам ћутњом.
У мени дуго скупља се чемер, трују ме сопствене мисли
треба да извршим дат ми задатак, да песма зло ми дотакне,
ево и саборци моји по перу ћуте као покисли,
свесни да олово што је над нама не може реч да помакне.
Кад се усудих нешто да кажем, да дужна не будем себи,
у понор мрачни, све се скотрља, речи су бумеранг тешки,
ово живота, што је у мени, никад мењала не бих,
на срцу носим аманет печат, у руци мач витешки.
Не слушах мудре, што ми рекоше да мало скратим језик,
непрежаљене ми одоше речи у ехо који још чујем,
вирови мрачни ми однеше слике, јер не процених ризик,
на сујету ми мирише разбој и потка коју још снујем.
Сад речи немају никакву вредност, нити се дају ко залог,
на чему восак да ставим црвен неко ме изнутра пита,
сатире немају главне јунаке јер посташе људски талог,
песници губе улогу важну, јер више их нико не чита.
А унедрило се нешто у мени па ме ко менгеле стеже,
опсовала бих када би псовка имала отровну стрелу,
да њом усмртим истину ову што ми утробу реже,
и време ћутње прекинем речју исписаном на челу.
© Љиљана Тамбурић
Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба,
ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.
Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.
Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне.
Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда,
коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.
Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.
Чијим се словима пишу табле и путокази пред србским
светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.
Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.
© Љиљана Тамбурић
СПАВАЈУ ЛИ НЕКАДА АНЂЕЛИ
Уморе ли се некада анђели,
ако су послати да на нас пазе,
седну ли некад на пусте стазе?
Заболе ли их небеске очи,
веће од морске пучине равне,
виде ли нешто од душе плавље?
Утрну ли им свилена крила
кад наша тела надкрилате,
да ли са нама некада пате?
Осуше ли се њихове душе,
под сунцем када изнад нас лете,
да воду пију, дал некад слете?
Да ли покисну кад у олуји
стану између муње и деце,
да ли преживе громове веће?
Замрси ли се златна им коса
у густо жбуње када нас траже
трнове ране, дал за њих важе?
Спотакну ли се некад те птице
док нас из бездана крилима ваде
да ли зажале када то раде?
Када нам месец јаву украде
и снове из свемира по нама распе,
да ли, омамљени магијом, заспе?
© Љиљана Тамбурић
ОБЕЋАЊЕ
Ој Србијо, краљице Балкана,
оденута шумама зеленим,
Са Моравом Великом у крилу,
напојена притокама њеним…
Западна јој и Јужна, ко ћерке,
на водама дарове доносе,
Наша ево код Кукљина, села,
расплела је таласасте косе.
Некад беху воденице благо,
хранише нас у гладна времена,
Ал нестаде лепоте нетрагом,
под тежином садашњег бремена…
Ој Мораво, реко моја драга,
благосиљам твоје постојање,
није вредно нашег поштовања,
то, без тебе, стечено имање.
Ако Бог да, поново ће људи
воденицу на поклон ти дати,
Буди добра, као што си била,
па ћеш точак нови окретати.
© Љиљана Тамбурић
ОНА ШТО СЛАТКО У СРЦЕ ДИРА
Било је дромбуља, гусала, гајди,
онда хармонике и виолине…
И дан-данас се
са њима свира
док звуке дају
што душу лече…
Ал појави се раније много,
музика чаробна, пуна милине,
она што слатко
у срце дира
из фруле танке
када потече.
А фрула зна се од чега наста…
Од гране шљиве, дрена ил врбе…
Са малим ножем
кад се зареже
и украси се
шарама разним.
На отворе се прстићи спусте,
нервозне усне почну да сврбе.
Смирење мораш
за дах да вежеш
и да се предаш
звуцима мазним.
Из фруле може бол да се точи,
за нечим што се оконча лоше…
Па да се пропланком
пролама туга
и да низ лишће
ко суза капље…
А може аријом, радошћу пуном,
да развесели свако ћоше:
љубав призове
у игру увуче,
срећом занесе,
страшћу напије.
Та цену нема…не кошта ништа…
На сваком дрвету по једна спава.
Па кад зажелиш
да засвираш,
можеш је добити
ако се пружиш…
Ово богатство што земља рађа,
несебично је природа дала…
Узми га одмах,
фрулу направи…
И звуке јој чувај
од заборава!
© Љиљана Тамбурић
ЛОРКА У МОЈИМ СНОВИМА
Док ми је по коси тражио
процветале кринове
и удисао њихов отровни мирис,
откопчавала сам
његову кошуљу боје индига…
Мислила сам на Лорку…
Пробудила сам тело,
после силних година
несвесног давања…
Одједном сам била сирена
у мрежи искусног рибара,
који одавно није уживао у улову…
Ломио ми је ребра
нежним додиром
и на босим чланцима
везивао ланце
од стабљике маслачка…
Звао ме је малена
а ја то већ одавно нисам била…
Не сећам се да сам се бунила,
и не знам шта сам шапутала,
али сам летела изнад стабала
и смејала се птицама…
И лежала сам на облацима
просипајући на његово тело
осећај кривице због
украдене страсти…
Наједном сам се сетила
да нисам слободна…
А да сам ипак ничија…
Затварала сам очи,
како не бих видела сутон
у који сам урањала,
док ме је неко,
ни сама не знам ко,
испраћао,
закопчавајући ми
задње дугме под вратом…
Трчала сам према јутру,
будила се омамљена
и неверна…
А није да нисам уживала…
И све време сам мислила на Лорку…
© Љиљана Тамбурић
НОВА КЊИГА ЉИЉАНЕ ТАМБУРИЋ – Јелена Протић Петронијевић
Своју нову књигу поезије У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА, Љиљана Тамбурић је осмислила као одговор свету у којем живи и који није лако обухватљив, али поезија може да досегне до неочекиваних простора и даљина, може да помера најтеже камење и да промени најтврђе и најопасније намере… Наравно, ако верујемо у моћ поезије. А Љиљана открива ту моћ, опробава се на путевима љубавне, родољубиве, рефлексивне, духовне поезије, зауставља се у познатом поднебљу завичајних тема и завршава књигу песмом МОЈА МАЛА БИОГРАФИЈА.
Носим у себи стварања ватру – каже Љиљана у строфи на крају те песме и тако нам осветљава пут који смо заједно са њом прешли трагајући за златом у роси сутона… Памтимо, из те песме, да је у питању скромна особа а радна, која чврсто стоји на земљи и познаје живот чак и кроз бројеве јер је радила као књиговођа. Па ипак… окренула се стваралаштву и потражила разрешење многих неправди, тегоба и тешких задатака исписујући мисли у стиховима, у захтевним римама којима је вешта, у песмама које нуде одговор…
Да ли је пронашла одговор…? Зависи и од читаоца. Колико ће неко имати воље, стрпљења и наклоности према поезији и откривању тајни које она носи. Љиљана Тамбурић настоји да открије што више, њен пут је осветљен, а мисао поткрепљена познавањем значајних песника, у асоцијацијама које нуди поетика Десанке Максимовић, сликовитост стиха и риме Добрице Ерића, па чак и доживљај поезије Лорке на неки посредан начин, кроз снове и импулсе подсвести…
Лирски субјект пружа прилику и читаоцу да доживи емпатију за другог човека,
сиромашка који се поднапит, а гладан враћа са славља у своју хладну кућу, за војнике који су гинули и пуцали јер су тако морали… за малу земљу и народ који се бори за опстанак и свој простор на ветрометини и удару светских сила и туђих интереса.
Записала је ауторка и путопис у стиховима посвећен Норвешкој, проживљен и дубоко доживљен, украшен сликама савремених градских пејзажа, паркова, али и мора, сирена које су у хладним дубинама и моћних викинга чије предање и даље траје…
Провела је ауторка читаоца и кроз православне празнике, Божић, Крстовдан, Богојављење, Светог Трифуна… дотакла се моћне и недоречене симболике Видовдана… Тако да књига каткад личи на дневник и лирско записивање расположења, хватање значајних, изузетних тренутака, датума и… борбу са пролазношћу.
У песми ЈУРЕ МЕ ГОДИНЕ пише: Скачем по води/ да оставим трагове…/Хватам Јелена за рогове,/ а он ме баца/ на кактусове бодље,/ на другу страну света…/ Јуре ме године…
Поезија јесте лековита у борби са пролазношћу, то је одговор небу, људима, самом себи. И ова књига то открива.
Јелена Протић Петронијевић
Љиљана је свој пут у свет поезије пронашла – Љубодраг Обрадовић
Песма изван свих категорија, самим тим што је књига по њој добила име је: У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА. Ова песма је стварно посебна, са елементима фантастике и надреализма и заслужује да буде уводна у овој одличној књизи поезије. А сама књига је неуобичајена за поетске књиге, наиме има 186 страна… То је добар предзнак да се Љиљанин потенцијал и жеља за писањем појачавају и да ће таквих књига бити још…Први циклус песама у књизи су рефлексивне песме којих има 42. и објављене су под насловом: „ВРЕМЕ ЋУТАЊА“. Издваја се песма ЈАЧА ОД БОЛА у којој Љиљана описује судбину и вредности женског рода, без кога је живот немогућ. Следећи циклус у књизи су родољубиве песме, којих има 15 и зове се „КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ“. У њима Љиљана јасно показује свој став према домовини и слободи.
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба,
ко с божурова наших стреса капљице росе,
па их посипа отровом и како умиру, гледа.
Циклус СПАВАЈУ ЛИ НЕКАДА АНЂЕЛИ има 11. духовних песама. У песми
МОЛИТВА ауторка каже:
да не покажем колико сам слаба.
У завичајним песмама којих има 5 у циклусу под именом „ЗАВИЧАЈНИ ВЕТАР“ Љиљана Тамбурић потврђује чињеницу да без завичаја нема човека, нема живота, нема смисла…
ишибали ме ветрови на западним границама,
фалили ми разговори на клупи испред капије,
и мирис пролећне кише да душу жедну опије.
Е сад долазимо до љубавних песама којих у књизи има 17., а у циклусу
који је насловљен „МИСЛИМ НА ЛОРКУ“.
процветале кринове
и удисао њихов отровни мирис,
откопчавала сам
његову кошуљу боје индига…
Мислила сам на Лорку…
Љубавне песме су најбројнија категорија код већине песника, јер је љубав покретач живота… То је оно исконско записано у животном коду, јер без љубави нема живота… Све то зна и Љиљана, али код ње љубавне песме нису на првом месту и нису тако бројне. У песми ЛОРКА У МОЈИМ СНОВИМА допушта и излет у свет слобода, у свет где се разум губи, у тренутке спокоја и среће, која је тренутна и пролазна као и све у животу.
У књизи су и 22. песме других врста и категорија у циклусу који се зове „СУНЧАНИ СВЕТ“. Издвојио бих песму ОНО О ЧЕМУ НИШТА НЕ ЗНАШ, јер показује истину да је све око нас илузија, коју не схватамо, не разумемо, а што је најгоре – не можемо да утичемо на та збивања и догађаје и да их мењамо, јер пролазе поред нас као да нас не дотичу, а у ствари су наши животи. Зна Љиљана добро то…
на тек наложено топло огњиште,
на хлеб из црепуље и вруће млеко,
на породично давно искриште…
… Оно је мирис којега нема,
а било је боље од сваког мелема…
Дакле, Љиљана Тамбурић је своје место у свету поезија пронашла. Пише различитим стиловима, са доста метафора, хипербола, алегорија, симбола, упоређивања, али пише јасно и доследно, пише себи својственим стилом. Прочитајте зато књигу У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА пажљиво (а и претходне три) и сазнаћете доста о стварном животу који нас окружује. А то је и разлог читања књига. Одувек је било боље учити се на туђем искуству, него на свом. Љиљана то искуство има и зато нуди једноставни рецепт да се пронађе своје место у свету поезије: „Наоштрите оловку добро“ и пишете. А Љиљана је квалитетом своје поезије то место изборила и одавно свој траг оставља и светли на поетском небу. Остаје само ситница: Да читаоци и критика ту светлост примете и да их обасја…
Љубодраг Обрадовић
За сам крај овог скраћеног, а ипак предугог приказа, прочитаћу Вам Љиљанину кратку песму, за коју Бих волео да сам је ја написао! Право је освежење за ове топле дане!
ЛЕДЕНА ПЕСМА
У мени Песма, ко грудва снега, хладноћом леди дах,
од ње бих радо, овог тренутка створио вулкански прах.
Боље да речима распалим ватру, па нек изгорим и ја,
ал немам речи, толико топле, песма то добро зна.
Ево ме, отварам кожу и месо, да руком зграбим то зло,
да га ишчупам, бело и подло и да га бацим на тло,
да га отопим, од њега створим, бар једно китњасто слово
и оно би ми значило више, него ништавило ово.
Све су ми речи, ледене игле, овог новембарског дана,
не умем њима да везем Песму, док ми у грудима рана.
Изгубио сам од јутрос лучу, не могу створити ватру,
све моје старе жеравице, успеше да се затру.
А грудва расте, притиска вене, које плачу и моле:
Пожури, хајде, у теби живе патуљци који те воле!
Оловку мрвим да од ње створим малу графитну чесму
па да из страха, што ме сад леди, источим ову Песму.
© Љиљана Тамбурић
Рођена сам 30. 06. 1959. године у Крушевцу, где сам завршила средњу Економску школу. До своје двадесете године живела сам у селу Гаглову, а по запошљењу, до данас, живим у Крушевцу, где сам радила у Дому здравља до пензије. Мајка сам две кћери и бака троје унучади.
Од детињства сам волела да пишем, па сам у основној и средњој школи на крају школовања добила дипломе Светозар Марковић, које су се у то време додељивале за најбоље резултате из српскохрватског језика. Прву награду за састав, чија је тема била мало чудна за основце, Бактерије и вируси у нашем окружењу, добила сам у шестом разреду основне школе Владислав Савић Јан у Паруновцу. Мој састав је био нека комбинација поезије и прозе, а тада сам освојила друго место, на републичком нивоу. Награда је била новчана, а ја затечена, после тога сам врло ретко писала, све док се нисам запослила.
Прве песме сам објављивала у Гласнику Медицинског центра Крушевац, уз наговор тадашњег референта за информисање господина Милутина Југовића, који ме је стално подсећао да треба да пишем. Тако је и послао једну моју песму на републичко такмичење Раднички сусрети 1984. године, где сам поново освојила друго место, али породичне обавезе су ме спутавале да се предам писању у наредном периоду, тако да сам писање потпуно запоставила.
Од 2020. сам члан Удружења песника Србије – Поезија СРБ са седиштем у Крушевцу и од тада интензивно пишем и учествујем на конкурсима и манифестацијама са својом поезијом и прозом.
Из моје библиографије може се видети моја активност и постигнути резултати.
Библиографија:
-Збирка поезије ” ДАМАРИ ТИШИНЕ” мај 2021.
-Збирка поезије ” КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ” мај 2022.
-Збирка поезије ” ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ” децембар 2022.
-Прво место у категорији прозе на Међународној манифестацији Ромске поезије и прозе 2021.
-У антологији ЧУБУРА заступљена са 3 песме и 3 приче које су преведене на ромски језик
-Треће место на Видовданском конкурсу у Крушевцу у организацији Поезије СРБ 2021.
-У антологији ЈАТАГАН МАЛА 2 песме и 3 приче су преведене на ромски језик.
-Похваљена песма на Конкурсу ” НЕ ЛОМИТЕ МИ БАГРЕЊЕ…” посвећеном Ђорђу Балашевићу 2021.
-У Антологији “НЕМОЈ ДА СЕ БОЈИШ” две песме преведене на италијански језик 2021.
-Похваљена песма на конкурсу ” Најлепша песма за децу” Трстеник 2021. на манифестацији Прва књига за ђака првака Трстеник.
-Дечја песма у зборнику ЛУВАРИ ДЕТИЊСТВА 2021.
-Похваљена песма на конкурсу ” ЉУБАВ И ВИНО” 2020. коју организује Поезија СРБ Крушевац
-Похваљена песма на конкурсу ЈУТРО НАД ОЗРЕНОМ 2018, у организацији КК
Соколово перо Соко Бања
– Заступљена у Зборнику Песничка јесен крај Мораве са песмом о Морави 2020. КК Моравски токови Трстеник
-Заступљена у Зборнику ПЕСНИЧКО ПОСЕЛО са песмом о селу 2020.КУД Вук
Караџић Грабовац
-Заступљена у Зборнику Жена вечита инспирација у орг. КК.Велики Поповац 2019.
-Заступљена у Зборнику ” ШРАФ 2021″
-Заступљена у Зборнику БИЋЕ БОЉИХ ДАНА са своје три песме 2021.
-Заступљена у часописима Поезија СРБ, као члан удружења.
-Заступљена у Зборнику Најлепше најкраће кратке приче, издавачке куће Алма
-Заступљена у Зборнику Трагови у песку КК Петар Стокић Бечеј
-Прво место за ПЧЕЛА ТО БОЖАНСКО БИЋЕ на Лесковачком конкурсу 2021.
-Друго место у категорији поезија на 30. СВЕТОСАВСКОМ литерарном конкурсу који је расписала Народна библиотека Његош Књажевац.
-Треће место на конкурсу ЉУБАВ И ВИНО 2022. у организацији Поезија СРБ
-За књигу” ЈЕДНА ПРИЧА” Миће Живановића писала рецензију.
-Заступљена у Зборнику ЖУБОРИ СА МОРАВИЦЕ 2021. са конкурса за најлепшу љубавну песму у орг. Дома културе Ивањица.
-Заступљена у зборнику са 21. јавног конкурса љубавне поезије Пјесма над пјесмама Мркоњић Град
-Заступљена у Зборнику Синђелићев чегарске ватре 32. Ниш.
-Друга књига поезије КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ штампана у мају 2022.
– Изабрана за ГОДИШЊУ НАГРАДУ за поезију за 2021. годину од Удружења Поезија СРБ.
-На конкурсу за ДРАГАНОВУ НАГРАДУ 2022. године у категорији путописа из
иностранства, путопис је добио похвалу.
-Заступљена у књизи ПОД ИСТИМ КРОВОМ са још 9 песника Удружења песника Србије – Поезија СРБ.
-Похваљена песма Кад одлазиш окрени се од Удружења ПОЕТОЗОФИ.
-На Првом сабору КАПИЈА МОЈСИЊСКОГ НЕБА, песма је награђена трећом наградом.
-На Видовданском конкурсу 2022. у организацији Удружења песника Србије
-Поезија СРБ, песма је похваљена.
-На манифестацији Троморавље 2022 награђена наградом за НАЈБОЉУ ПЕСНИКИЊУ ТРОМОРАВЉА .
-На конкурсу у организацији ПОПУЛИАРТИ групе, песма је освојила прво место.
-На ВИНСКОМ БАЛУ 2022, у Власотинцу, песма је освојила трећу награду
-На конкурсу ОЛОВКО НЕ ЋУТИ 2022, у Барајеву, љубавна песма је освојила трећу награду, мисаона је похваљена, а међу малобројним песмама у зборнику нашле су се моја родољубива и песма за децу.
-Заступљена са љубавном и родољубивим песмом у Зборнику Песничко пролеће Чукарице 2022
-Заступљена у Зборнику поезије са конкурса за најлепшу песму Удружења књижевника Стојан Живадиновић Соко бања.
-Заступљена у зборнику Сабор духовне поезије Раковица 2022
-Заступљена у зборнику Вршачка поетска сусретања 2022 у Вршцу.
-Заступљена у зборнику ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА 2022 Удр. књижевника Бранко Миљковић Ниш.
-Заступљена са две духовне песме у зборнику Покровско саборовање у Броду.
-Заступљена у зборнику Панонски галеб 2022.
-Заступљена са двема песмама које су преведене на руски језик у зборнику БОЖИЋНИ СТИХОЗБОР у издаваштву Удружења писаца Дунавски венац.
-Заступљена у зборнику ГАРАВИ СОКАК 2022 КК Мирослав Мика Антић.
-Заступљена у зборнику Песничко покровско песниковање у Броду за 2022.
-Заступљена у зборнику ЂЕРДАН ОД ЋИРИЛИЦЕ, Ћирилична баштина Бајина башта 2022.
-Заступљена у зборнику Шаљиве песме Поезофски 1. април Стефане Станивук.
-Заступљена у Међународном уметничком алманаху КИРКА за 2022. У децембру штампана трећа збирка поезије ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ.
-Заступљена у зборнику 7. Међународног трифунданског расписа КК Вуково
перо Лозница.
-Похваљена песма на конкурсу ЉУБАВ О ВИНО 2023. Удружења Поезија СРБ.
-Заступљена у зборнику Песници који додирују љубав са љубавним диптихоном у орг. Клуба уметничких душа из Мркоњић града.
-Моја трећа књига поезије ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ, проглашена је за књигу године у области поезије у издаваштву Удружења песника Србије – Поезија СРБ са седиштем у Крушевцу.
-Похваљена песма на конкурсу Јутро на Озрену 2022. у организацији Соколово перо Соко бања.
-На сајту Националне библиотеке Норвешке, налазе се све три моје збирке
поезије.
удружења Снага пријатељства Амитѕ Београд.
-Заступљена у антологији У ЗАГРЉАЈУ ВЕЧНОСТИ поводом 50 г. од смрти
Милунке Савић.
-Заступљена у зборнику песама инспирисаним Десанком Максимовић 2022.
ПЛЕТИСАНКА- ДЕСАНКА.
-Заступљена у зборнику ДАНИ ФРУЛАША 2023. МОМЧИЛОВА ФРУЛА са три песме о фрули.
-Друго место са песмом у категорији слободна тема на конкурсу ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА 2023.
-Песма КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ изабрана за песму месеца јуна на сајту Удружења Поезија СРБ.
-Друго место на конкурсу МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК Удружења песника Србије – Поезија СРБ.
-Заступљена са три песме о селу у зборнику СЕОСКА ПРАСКОЗОРЈА у реализацији КК Душан М Дачић из Багрдана.
-Заступљена у часопису БОГОЉУБ на манифестацији Јесен у мом сокаку у Јасици.
-Друго место на конкурсу за 2023. Књижевног друштва ЗАПИС из Горњег Милановца.
-Заступљена у зборнику СТРАДАЊЕ РОМА у организацији Удружења књижевника Србије и Удружења књижњвника Рома.
– Треће место са причом духовног карактера н апрвом литерарном конкурсу Епархије Шумадијске, а са духвном песмом ушла у најужи избор за зборник.
– Заступљена у зборнику ВИНСКО СТИХОВАЊЕ за 2022. и 2023. годину, у
уздању СПКД ПРОСВЈЕТА из Брчког.
Хвала пуно Љубо, на овој садржајној репрезентацији!
Извињавам се, телефон ми је исправио реч “презентацији” у “репрезентацији”, тако да имате то у виду!
Љиљана желим ти одличну промоцију!