IZGUBLJENA PESMA

Srećan rođendan.

Ponekad se silna magla spusti,
za trenutak na livade stane;
pa se valja kao oblak gusti,
kroz dolove i prečice znane.

Kao gorda razjarena žena,
kao laki sanak izgubljeni;
pesmo moja davno izgubljena,
još te čekam da se vratiš meni.

Još mi nedra za lepotom vape,
stope ljubim tamo gde si bila;
ja još tražim tvoje tajne sape,
da te nađem pesmo moja mila.

Još mi grana života zeleni,
maglu grlim kao da je žena;
još te čekam da se vratiš meni,
pesmo moja davno izgubljena.

autor
Jovica N. Đorđević
14.02.2024g.

РАЈ У ДУШИ-Здравка Пап

Две кочије,
једна бела,
једна црна…
Која ће прва
на циљ стићи,
све зависи
од жеље,
да ли желиш
да продужиш
или се спремаш
на пут без краја.
Извор је душа,
нек расту
добра дела,
венчај их
са вером
и заслужи
рај у души.

POREKLO VINA – Ljiljana Tamburić

POREKLO VINA

Neću da pijem vino,
a ono da me kune,
što ne znam mu poreklo…
Ko je iz amfore prve
ulio čaše pune,
odakle je poteklo?

Dal ga iscedi Hristos
iz nebeskog mu srca,
kao zamenu vodi,
Il stenovita vila
što pod mesecom puca,
vinovu lozu rodi.

Čula sam legendi mnogo
o prvom čokotu plodnom
i eliksiru što leči.
O prvoj sadnji, kroz kosti,
tog bilja blagorodnog
koja će da se posreći.

Bahus razmnoži lozu,
te značaj njenoga soka
reče kroz metaforu…
Noje okrivi kozu,
što obrsti vinovu lozu,
te poremeti floru.

Dok Dionisa lepog
i ljubav mu Ampilosu,
opisa poeta Nonus,
Persijska princeza u grlo,
kiselo grožđe prosu,
tražeći u smrti bonus.

Od pokvarenog voća,
umesto otrova brzog
dobi raspoloženje,
i dalje nastavi tako,
od soka grožđa crnog
da traži osnaženje.

Ovo su samo legende,
dok istina u vinu leži
i dan za danom se medi…
Kada se šajtov zatvori
ono nigde ne beži
niti može da bledi.

Liju se potoci vina
kroz istorijske knjige
i u današnje dane…
Magična tečnost i dalje
rešava čoveku brige
i leči najgore rane.

Ne trebaju mu imena,
imena su samo reči
-aromom očarava…
Ponekad, samo se ruga
kratkoj, prividnoj sreći
i pijane nas vara.

Više pametna nisam
dok probam stara vina
iz flaša sa patinom…
U čaši nazreti mogu
nečije plave oči
sa nebeskom bistrinom.

Al prednost dajem vinu
što vri u bačvama starim,
onima što se ševare,
gde kriju se od sunca,
crna raspukla zrnca
grozdova koji krvare.

Ljiljana Tamburić

ЗНАЧЕЊА – Aндреја Ђ. Врањеш

ЗНАЧЕЊА

Фонтане украшавају тргове,
музику величају композитори,
стихови означе епохе,
прошлост поклањају ктитори.

Деци очеви чувају тајне
што је добро, оно се и квари,
истина се мора волети,
тегет снове, сањају морнари.

Настави са читањем “ЗНАЧЕЊА – Aндреја Ђ. Врањеш”

ЧУДЕСНА СВЕТЛОСТ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић

ЧУДЕСНА СВЕТЛОСТ…

писано давно у средњој школи 1989 године

Све ми је данас тако тужно
Не само данас, већ дуже време,
А желела бих, тако бих желела,
Да се бар једном Сунце насмеје
И пружи своје немирне зраке
По овом мом тамнилу
И сваки кутак моје душе
Обасја својом светлошћу..
А та светлост- чудесна светлост,
Све ће онда променити,
Она ће својом тајанственошћу
Тугу с радошћу заменити!

Настави са читањем “ЧУДЕСНА СВЕТЛОСТ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

Звук виолине – Данијела Јевремовић

Звук виолине
 
Хеј, пољуби ми ноћас
усне ко зреле вишње сочне
као страст порочне,
црвене  ко сок од малине,
уз звук виолине
за кафанским столом
док бијем битку са болом,
у боемској четврти
где ме тужне песме стих
у круг врти.
 
Доспи ми вина
нек се прелије чаша
као љубав наша,
ко звездана прашина,
нек се опијем заблудом
и пустом илузијом.
Нека поверујем
у твоје речи,
у стисак руке,
нека ме твој осмех
излечи.
Нека те ноћас слушам
и поверујем у лажи
када те на дну чаше
истина тражи.
 
Нека те ноћас
буди уз мене
ионако ће лажи
однети време
и зора што свиће
од тебе и мене побећиће.

(C) Danijela Jevremović

Nije u konkurenciji za nagrade

ВРЕМЕ-Здравка Пап

Време те
за рукав вуче,
да не журиш,
да имаш више,
појешће те вуци,
где год да кренеш
своју ћеш кожу вући.

Загрли и пољуби,
обрадуј и дај,
нек иде душа
где време не мери
откуцаје срца.

СУША, КИША, СЕЉАК – Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Љубодраг Обрадовић

 

 

СУША

Стоји сељак поцрнела лица
Ко неки предзнак црни
Ока зеленог. сред модрих пшеница.
Мисли, стрепи, трни…

Још се једна бора уклесала на лицу
И влас пређе ка седоме строју
Дрхтавом руком загрли пшеницу
И окупа је у властитом зноју.

Клону му глава међ спарене влати
Угледа земљу испуцалог лица
Што ће последњу кап утробе дати
Да спасе поља родних пшеница.

Једна му суза поглед помрачи
Ко измаглица јесењег јутра
Ипак у нерву му вера зрачи
Киша ће пaсти сутра, сутра

© Братислав Спасојевић

Настави са читањем “СУША, КИША, СЕЉАК – Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Љубодраг Обрадовић”

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ

Носталгија се рођањем у људској сржи угњезди и стрпљиво чека да је године у старости позову!
Од када сам град рођења напустио, јутром се будим сјећањем на младалачке и безбрижне дане и људе са веселим погледима, који су у пролазу капе скидали, руку пружали и са осмјехом на лицу за здраве упитали. Та је слика остала у мени и она је моје погонско мамило да трагам за сличностима и поредим прошлост са стварности, природне љепоте са модерном културом градње. Неко би рекао; жал за младости остарјелог туђинца, који се морањем разликама прилагодио. Промјене сам као слијепац бјели штап прихватио!
Често у тијелу осјетим празнину, кад ослушнем веселе гласове људи који се диве љепотама свога огада. Било да сједе на клупама у парку, на радном мјесту, на улици у пролазу и ко зна гдје још. Празнину, али не и љубомору, јер све што је морањем остављено жалом за отетом љепотом у сјећању остаје. Моја се љубомора у носталгији скрила и свој ослонац у старости пронашла. Из дана у дан као слијепи савезници све више се инатие и без ријечи лијепо сјећање сновима враћају. И тако то крене, човјек у старости мислима се преда у којима срце машти пусти на вољу, да се љепотама уз уздахе диви. Од муке и боли преживљеног исцрпљен на пола пута сам стао, да преварим младалачке дане и пренесем нову средину. Да град рођења са градом живљења замјеним и драге људе на улицама поново сретнем. Али вријеме не чека, са годинама пролази и непримјетно ми косу боји. Из мене младост већ одавно клизи као дим са цигарете нестаје!
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, онда га се одрекне или још чвршће стегне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему, критика испразна, казна готово никаква. Али када маса суди и осуди, грешник за стидом храбрости нема, окреће се и приклања да и не зна коме, јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста.

НА КРАЈУ КРУГА – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Човјек се све вријеме свог постојања налази између побједа и пораза, које се у кругу окрећу и у крви дотичу; побједе ће крварити и нестати, а круг ће се отворити и човјек престати постојати! Људи су навикли у кругу се кретати, од прошлости учити, у садашњости живјети и грешке исправљати, а у будућности покушати пропуштено надокнадити! С временом све нестаје, у прошлости се таложи и за сјећање чува! Али кад часи живота од човјека клизну, са њима ће и сјећање као мутна вода нестати! Исцрпно тијело на путу ће застати и кругу затворити! Побједе и порази, успјеси и падови мијењају човјека све док идеја и снага у тијелу постоји!
Дође вријеме када све постаје неважно, са њим и безвоља у којој се успјеси престају да славе!

НА КРАЈУ КРУГА

На крају сата минут долази,
Кратко се задржи
Са казаљком у прошлост клизне,
Да нестане
И сјећање постане,
Сваког трена старије и старије

На крају марта април долази,
Прољећу постељу промјени.
Првим даном шаренилом прошета
Да повјетарцем
Замјени хук вјетра,
Мирсима цвијића најави љета.

На крају децембра Нова година долази,
Са пољубцима дане раздјели.
Једаном више једаном мање,
А један посебан Фебруару остаје
Да пахуљама
Прошара хладне зимске дане
На олуцима сачува
Бисерне ледене ђердане.

На крају круга тама долази,
Гасну догорјеле свјече
Низ окна прохладно спушта се вече,
Да вјенчић
Ниже у часима сјете,
Из тачке у круг плете и плете!