Месец: фебруар 2024.

#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ

Носталгија се рођањем у људској сржи угњезди и стрпљиво чека да је године у старости позову!
Од када сам град рођења напустио, јутром се будим сјећањем на младалачке и безбрижне дане и људе са веселим погледима, који су у пролазу капе скидали, руку пружали и са осмјехом на лицу за здраве упитали. Та је слика остала у мени и она је моје погонско мамило да трагам за сличностима и поредим прошлост са стварности, природне љепоте са модерном културом градње. Неко би рекао; жал за младости остарјелог туђинца, који се морањем разликама прилагодио. Промјене сам као слијепац бјели штап прихватио!
Често у тијелу осјетим празнину, кад ослушнем веселе гласове људи који се диве љепотама свога огада. Било да сједе на клупама у парку, на радном мјесту, на улици у пролазу и ко зна гдје још. Празнину, али не и љубомору, јер све што је морањем остављено жалом за отетом љепотом у сјећању остаје. Моја се љубомора у носталгији скрила и свој ослонац у старости пронашла. Из дана у дан као слијепи савезници све више се инатие и без ријечи лијепо сјећање сновима враћају. И тако то крене, човјек у старости мислима се преда у којима срце машти пусти на вољу, да се љепотама уз уздахе диви. Од муке и боли преживљеног исцрпљен на пола пута сам стао, да преварим младалачке дане и пренесем нову средину. Да град рођења са градом живљења замјеним и драге људе на улицама поново сретнем. Али вријеме не чека, са годинама пролази и непримјетно ми косу боји. Из мене младост већ одавно клизи као дим са цигарете нестаје!
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, онда га се одрекне или још чвршће стегне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему, критика испразна, казна готово никаква. Али када маса суди и осуди, грешник за стидом храбрости нема, окреће се и приклања да и не зна коме, јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста.

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Човјек се све вријеме свог постојања налази између побједа и пораза, које се у кругу окрећу и у крви дотичу; побједе ће крварити и нестати, а круг ће се отворити и човјек престати постојати! Људи су навикли у кругу се кретати, од прошлости учити, у садашњости живјети и грешке исправљати, а у будућности покушати пропуштено надокнадити! С временом све нестаје, у прошлости се таложи и за сјећање чува! Али кад часи живота од човјека клизну, са њима ће и сјећање као мутна вода нестати! Исцрпно тијело на путу ће застати и кругу затворити! Побједе и порази, успјеси и падови мијењају човјека све док идеја и снага у тијелу постоји!
Дође вријеме када све постаје неважно, са њим и безвоља у којој се успјеси престају да славе!

НА КРАЈУ КРУГА

На крају сата минут долази,
Кратко се задржи
Са казаљком у прошлост клизне,
Да нестане
И сјећање постане,
Сваког трена старије и старије

На крају марта април долази,
Прољећу постељу промјени.
Првим даном шаренилом прошета
Да повјетарцем
Замјени хук вјетра,
Мирсима цвијића најави љета.

На крају децембра Нова година долази,
Са пољубцима дане раздјели.
Једаном више једаном мање,
А један посебан Фебруару остаје
Да пахуљама
Прошара хладне зимске дане
На олуцима сачува
Бисерне ледене ђердане.

На крају круга тама долази,
Гасну догорјеле свјече
Низ окна прохладно спушта се вече,
Да вјенчић
Ниже у часима сјете,
Из тачке у круг плете и плете!