#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ
Носталгија се рођањем у људској сржи угњезди и стрпљиво чека да је године у старости позову!
Од када сам град рођења напустио, јутром се будим сјећањем на младалачке и безбрижне дане и људе са веселим погледима, који су у пролазу капе скидали, руку пружали и са осмјехом на лицу за здраве упитали. Та је слика остала у мени и она је моје погонско мамило да трагам за сличностима и поредим прошлост са стварности, природне љепоте са модерном културом градње. Неко би рекао; жал за младости остарјелог туђинца, који се морањем разликама прилагодио. Промјене сам као слијепац бјели штап прихватио!
Често у тијелу осјетим празнину, кад ослушнем веселе гласове људи који се диве љепотама свога огада. Било да сједе на клупама у парку, на радном мјесту, на улици у пролазу и ко зна гдје још. Празнину, али не и љубомору, јер све што је морањем остављено жалом за отетом љепотом у сјећању остаје. Моја се љубомора у носталгији скрила и свој ослонац у старости пронашла. Из дана у дан као слијепи савезници све више се инатие и без ријечи лијепо сјећање сновима враћају. И тако то крене, човјек у старости мислима се преда у којима срце машти пусти на вољу, да се љепотама уз уздахе диви. Од муке и боли преживљеног исцрпљен на пола пута сам стао, да преварим младалачке дане и пренесем нову средину. Да град рођења са градом живљења замјеним и драге људе на улицама поново сретнем. Али вријеме не чека, са годинама пролази и непримјетно ми косу боји. Из мене младост већ одавно клизи као дим са цигарете нестаје!
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, онда га се одрекне или још чвршће стегне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему, критика испразна, казна готово никаква. Али када маса суди и осуди, грешник за стидом храбрости нема, окреће се и приклања да и не зна коме, јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста.
