Лука Ђекић, Ваљево
ТРАГОМ ЊЕНИХ КОРАКА
Био је то просечан августовски дан,
Изразито топао, чак и за овај део године,
Киселог лица сам напустио стан,
Као пред војском, бежећи од родбине.
Жега ме је притискала са свих страна,
Нерви су ми треперели као неонке,
Иако излазак није био део плана,
Вапим за миром, након синоћне нетренке.
Мојом улицом шуњао се поветарац,
Врелим дахом погоршавао је жегу,
Вукао сам се суморно као школарац,
Ко би посумњао да сам био у збегу.
Опијао ме је мирис лубеница и диња,
Лето је као тинејџер чезнуло за пажњом,
Давно ми је ишчезла радост детиња,
И мало шта ми је и даље важно.
Омамљен мислима и сунчевим зрацима,
Ушао сам у аутобус готово механички,
Но чим је ушетала ситним корацима,
Из транса се тргох скоро дављенички.
Били су то ситни кораци за човечанство,
Али за мене су били непремостиви,
Задрхтао сам пред тим величанством,
Њој се не дивити, грех је неопростиви.
Знао сам одмах да је нисам виђао пре,
Чинило се да је нова у мом крају,
Тражио сам свуда неке пречице до ње,
Питао звезде да ли тај пут знају.
Смишљао сам чаролију, да открије пут,
Да премости све даљине међу нама,
Унајмио сам детектива, један кончић жут,
Скривен негде међу њеним апликама.
Коса јој је била сређена војнички педантно,
Свака златна нит била је на свом месту,
И једноставно је изгледана импозантно,
Другачија у гужви истих, личила је на песму.
Каткад би нам се погледи срели,
Били су то моменти пуни набоја,
Били су пречица да се у мој ум усели,
Ваздух је горео од тог двобоја.
Устала је, стигли смо на њену станицу,
Оплеменила је ваздух својим парфемом,
Без речи, нежно, пружила ми је бројаницу,
За час сам остао да стојим, зачуђено, немо.
Док сам се освестио, аутобус је већ кренуо,
Узалуд сам викао возачу да стане,
Стајао сам сам и кроз прозор бленуо,
Тражећи погледом једно нежно лане.
Бројаница са словима, као тајна лозинка,
Сигурно је откривала пут до скривеног блага,
Лукава је била мала властелинка,
Нашла је пустолова да за њом трага.
У том часу било ми је итекако јасно,
Унајмила ме је за свог личног детектива,
И да се буним већ је било касно,
Морао сам наћи кућицу у којој се скрива.
Најдужа партија жмурке икад одиграна,
Вирио сам у сваки ћошак и нисам се предавао,
Мала вештица је била префригана,
Због те игре ноћима нисам спавао.
Окретао сам се за сваком плавом косом,
Али нисам срео очи које тако сијају,
Као пољске руже окупане првом росом,
Само једне очи тако срце омађијају.
И у часу кад се чинило да губим бој,
Самогласници са бројанице открили су пут,
Сваки ме корак све брже водио њој,
Узбуђен ко дете сам дрхтао ко прут.
Бројао сам кораке ка њеној адреси,
Смишљао праве речи за тај сусрет,
Сабирао колико чуда треба да се деси,
Да на мом зиду осване наш портрет.
На усијаном плочнику булевара,
Стајала је као главни лик из романа,
Хипнотисала ме бојама са шалвара,
Учинивши да заборавим све делове плана.
Ниједан смишљен план, није више важио,
Само сам пришао, и с осмехом рекао,
Немаш појма колико сам те дуго тражио,
Ни колико сам те још дуже чекао.
© Лука Ђекић, Ваљево
Категорија: Млади песници
