#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Растанци су увијек болни, али не и они кад се морањем дешавају, они су жеља као у овој пјесми, да се живот сачува. И тако то крене, од љубави и среће, до окренутих леђа без суза и жала, са пласичним кесама пуном туге у рукама! Молитвом сам ноћи испраћао, са вјером у Бога слободу као спас призивао. Коме ли је теже кад би мого знати?
Када се глас морања у човјека усели, водиље му постају страх и дисциплина, а не разум и поштовање!
ОДЛАЗАК
Како да понесем све што ми треба,
Како да понесем дио мога неба,
Како да понесем раскршће младости моје,
Како да понесем мога града боје?
А моја кеса исувише тијесна,
А моја кеса с правом на све бијесна,
А моја кеса само њима смијешна.
Оставит те морам другима од силе,
Оставит те морам тргам своје жиле,
Оставит те морам у сјају док блисташ,
Оставит те морам немој да ме питаш.
А моја кеса исувише тијесна,
А моја кеса с правом на све бијесна,
А моја кеса само њима смијешна.
Коме ли је теже кад бих мого знати,
Коме ли је теже ко сад више пати,
Коме ли је теже живити у сјени,
Коме ли је теже теби или мени?