Alex Saška, Lazarevac
ПИСМО БРАТУ
Теби брацо шаљем ове поздраве
и са вјечном радошћу у срцу
која непрестано тјера тугу
од себе,
сакупљам сјећања и мисли
које су дошетале
у ову ноћ.
Велик је ово град
и свјетла уличних свјетиљки
лелујаво се протежу
облачећи град
у неку свјетлуцаву кошуљу
дајући му нови живот.
Све је тако охоло другачије
овде,
и сва та величина чини да се плашиш
и осјећаш
тако сам
и удаљен
и тако мали.
А,ипак кад помислим
да исту ову ноћ дијелиш
и ти са милионима других бића
дотичући крајичком маште
и ову градску вреву
у којој сам ја,
бива ми лакше.
Знаш, можда међу милионима звијезда
које се ноћас пале
у овом великом,
туђем граду,
спазим сјај Твојих очију,
јединих братских очију
што погледом си управио према мени
ону негдашњу дјечачку жељу
да заувијек останемо у царству
наших тајни и времена
што остало је за нама.
Чини ми се да све тако брзо
прође
као љетни пљусак који намјесто
олакшања,
нанесе неку тежину у зраку
која гуши и дави.
Сјећам се и сад
док ову ноћ
тајанствено дијелим са Тобом,
наших игара и стиска
Твоје руке,
једине братске руке,
док смо управљеног погледа
у далеке обрисе великих градова
на мапи,
осјећали дрхтај чежње
према том великом
простору.
Сад сам и ја ту,
у том великом граду
и нема више тајне.
Није брацо ништа
како у својим дјетињим маштама
видјесмо
Ти и ја.
Истина, велик је ово град
и има мјеста за све,
има много,
толико много
сјаја и свијетла,
ал немају времена
за љубав,
за оца,
мајку,
брата,сестру,
немају времена за тренутке
какве красе наша сјећања,
Твоја и моја.
И када једнога дана побјегнем
и отклоним умор
од себе
што ме овде дави,
нећу понијети
никаве успомене,
нити ћу стезати срце
што спрема се
сваки час да заплаче.
Затворићу врата за собом
и понијети кофер
оних сјећања
што донијела сам их овде.
Стезаћу Те у загрљају
дуго и срећно
брата свога!
Осјетит ћу се спокојно
и слободно,
како дуго, заправо дуго
нисам била.
© Alex Saška
