Milijana – predstavi se Ona u jednoj reči,
A ja videh svetlo lice, ljupki svedeni osmeh sedefastih zuba,
Usana svilenih koje zanosne zvuke ritmički tvore,
I plemkinje rasne stas, raskoš lanenog torza i vretenastih nogu,
Dubokog mora modroplave blistave oči.
U njoj je beše nevinosti snega,
Stidljivosti tek naziruće zore,
Šarmantne lepršavosti nežne ptice,
Mekoće kestenjaste talasaste kose,
Mirisa diskretnog belog laganog vina,
Primamljive svežine jutarnje šumske rose.
I dok elegantno kroči k meni
I pruži mi ruku toplu, neposredno,
Zažalih što trideset leta bar manje nemam,
Pa da je pitam da li bi mogla, smela,
Da li bi slobodu svoju mladu sa mnom podeliti htela.
Da je samo moju, pored sebe prisnu večno imam,
Da je kako čita, piše, spava gledam,
Kako se još sanjiva lenjo u postelji zajedničkoj budi,
Kako zadovoljna grožđe purpurno sočno jede,
Kako se razdragano s finim laticama ruža u peni kupa,
Kako se srećna u poljupcima i zagrljajima našim gubi,
Da bezmerno uživam kada trči naga, čarobno lepa,
Prepuštena zemlji, vazduhu i nemo zadivljenom meni,
Po suncu, po vetru blagom, čak i po lakoj kiši,
A posebno pod zvezdanim nebom na limunovoj mesečini.
