СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА
Једно зло се појави из таме,
и сокаком поче да се ваља,
а онда се са добром сусрете,
па режећи, обрати се добру:
„Што се зориш и с чим` се поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
са чим` мислиш мене уставити,
згазићу те у првом кораку!
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
свако добро пред собом сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Ја све радим по своме мераку,
па и тебе лако ћу самљети,
и слободу имам безграничну,
моја ријеч вазда је последња“!
Тада добро, ка злу се окрену,
па у очи, право га погледа,
и грохотом њему се насмија,
па му онда са поносом рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо различита,
и немамо ништа заједничко!
Међу нама кањон је дубоки,
ти не можеш мени наудити,
то су само твоје луде мисли,
пусте жеље и ружна ти хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Ти у тами задовијек живиш,
и у мраку ти стално боравиш,
па на свјетлост када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубини мрачнијех амбиса,
те је твоја свијест помућена,
због тога си, само за жаљење!
То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
ал` превише када се надуваш,
само себи, тијело изједаш.
Сучиме се, предамном шепуриш,
кад ти храброст, заправо и немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити имаш једног пријатеља,
поред себе нико те не воли.
Путеви се наши укрштају,
и ми ћемо, често се сретати,
ал` ја срећу људима доносим,
Бог и правда, на мојој су страни.
Мом` виђењу сви се обрадују,
мој лик људи воле и поштују,
и цвијећем мене даривају,
а Сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и блиставост вјечиту му дају.
Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја,
јер Свевишњи тако свијет кроји,
и Бог вазда иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ голи сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у понору мрачнијех амбиса“.
То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима на користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у понор дубоки,
дроб сопствени, себи да изједа,
док биједни живот не оконча.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи од његове куће“.
Из Старог Завјета
Нови Сад, 2018 љета Господњег
