НОЋ ВИНА И ЉУБАВИ – ДРАГАНА МИЛЕНКОВИЋ

НОЋ ВИНА И ЉУБАВИ

Заноћио цвет на откосу траве,
чежња је заспала у наручју биља;
звезде се ноћас на чокоту плаве,
опијене мирисом грожђа и смиља.

Спустила се роса у сокове зрна,
ту ће се сакрити обећана срећа;
неко пребира по прстима струна
и тражи песму уз пламен свећа.

Рекама опојним немири теку,
таласи сећања ка ушћу воде;
траже једну стару, љубав далеку,
где живи чежња и море слободе.

Вино ће потећи кроз вене живота,
грожђе к’о и цвеће почеће да вене;
кад нестане мирис, његова лепота,
остаје тајна у очима жене.

(C) Драгана Миленковић, Врњачка Бања

Категорија: Одрасли песници

Песма месеца: АВГУСТ ’23. *Драгана Миленковић

ОТАЏБИНА

Отаџбина моја Сунцем прошарана,
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.

Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.

Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.

Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.

Драгана Миленковић

ОТАЏБИНА

ОТАЏБИНА

Отаџбина моја Сунцем прошарана,
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.

Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.

Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.

Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.

Драгана Миленковић

НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

Ноћас бих да лутам трагом месечине,
покупим све мрве оних прошлих дана;
кад у јутро рано ново Сунце  сине,
залечим сва места незараслих рана.

Опет бих да палим погашенe свеће,
са свицима ока обиђем сва поља;
песма као ласта на руке да слеће,
к’о молитва душе, искрена и гола.

Волела бих сада као некад давно,
док веровах лудо у љубав и снове;
да ми срце ово пространо и равно,
на друмове личи и плаветне зоре.

За скуте да вежем сјајну месечину,
као морнар храбри затегнем сва једра;
да ветрови песму пучином расплину
и жеље што крију моја бела недра.

Срп месеца младог да отпочне жетву,
на небеској њиви дозрелога класја;
да сачува речи за још једну сетву,
у светој тишини песничког безгласја.

Драгана Миленковић