Kако ме само гризу старе самоиздаје,
са грамофона, када зајеца носталгија.
Последња искра у студеној старости.
Ова је душа и колевка и гроб,
распевана пустиња за стихове
усидрене сред самоће.
Капљице отрова размазане хартијом
као уплакано, мусаво лице неба,
биле су заточене дубоко у мени
и чекале да се појавиш са кључем.
Попут светлости ока, увек будно,
Сунце ми се смеје.
О, јеси ли жена или привиђење,
из ђердана мојих дана последњи дукат,
ил` „обол“ којим завредих да мисао
отиснем са обала бола.
Знаш да бих дао срце да један тренутак
наше будућности постане нечије предање.
Док држим те за руку, нежно као уснулу
птицу, ноћ лежи над нама и спава.
Шушти између речи шапат неугасле
љубави као дах поветарца у трави.
(Прочитано: 12 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 584.813 пута)