КОСАЧ – Љиљана Тамбурић

Косач

Био је срндаћ с’ погледом вука
С’ ногама јаким и снажних сапи
Носио гене деде хајдука
И срце које за срећом вапи.

Ујутру мајка, уз парче хлеба
У џеп му жуту јабуку стави
И каже- Сине ноћ је далеко…
Немој да лежиш по влажној трави!

А он на раме окачи косу
И малу торбу са брусом танким
Крене у сусрет првом откосу
Поздравља птице осмехом слатким.

Полеже трава под јачом силом
Миришу биљке на прву росу
Он црта редове као свилом
И крати ливади пребујну косу.

А кад у подне затитра ваздух
Поравна шакама грудве у хладу
Обрише јабуку о влажни пазух
И загризе је као награду.

Залегне под крошњу дивљаке крушке
Уморне руке стави под главу
Хладовина стеже га оберучке
Топло се небо на њега свали.

Ливада живне, почне да дише
Цветним се прахом скакавци гуше
Успавани косач цео мирише
На зној и гњиле оскоруше.

Уморно тело у сну се грчи
Сања олују, облака пролом
И оца како од куће трчи
Да се побије са првим громом.

Из сна се тргне, протегне ноге
Избруси косу, у шаке пљуне
Сети се из снова непогоде
На пос’о јурне к’о младо јуне.

Ја га познајем баш из тих дана
Кад голобрадо бејаше момче
Сада му коса неоклепана
А многа лета снагу му коче.

Ево га седи на прагу куће
Брише зној са чела орошена
Ту га затекне ново свануће
А ливада му непокошена.

Љиљана Тамбурић

Аутор: Ljiljana Tamburić

Рођена сам 1959. године у Крушевцу, где и данас живим. Завршила сам Средњу Економску школу и радила цео радни век у рачуноводству Дома здравља Здравственог центра у Крушевцу, одакле сам отишла у пензију. Интензивно се бавим писањем поезије и прозе од пре четири године и за то време сам штампала четири збирке поезије и то: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ И У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА. Учествујем у конкурсима у Србији и региону, где сам добијала награде и похвале за своје песме и кратке приче. Заступљена сам у педесетак зборника са тих конкурса. Објављујем своју поезију на сајту ПОЕЗИЈЕ СРБ, чији сам члан. Види све чланке од Ljiljana Tamburić