Никада нисам био сам.
Најчешће се дружим са самоћом, а не знам како да је насликам.
Та несаница старих ветрова је уточиште за моје спокоје.
Много је лица на моме лицу, а на свакоме туга.
Понекад наместим неколико бора у осмех.
Да укротим, не умем, сузе у којима већ пливају очи?
Самоћа није моје спасење, већ усуд и Божја казна,
а био сам спреман да верујем у чуда.
Изгубио сам сваку наду у тој самотној празнини.
Мостови су порушени, разорени путеви наших судбина,
просуте су сенке несигурности по душама нашим.
Стар сам и немоћан да бирам нове путеве,
сада само знам да су нам различити путеви до пада.
Прогутај ме тмино да умрем од непреболне самоће!
Ни Ти, која си ме обузела тако снажно,
не можеш да ме извучеш из усамљености,
јер Тебе није створила моја самоћа, већ жеља.
Срце ми крвари по животу као спомен чесма.
Скупљам одбегле мисли на језику љубави и среће,
а затим бескрајно ћутим. Тако се рађа песма!
Шапате са страница књиге сричеш.
Смешиш се тужно, као да изјављујеш саучешће
Знаш да је за Тебе у песми умро још један део мене.
Самоћа
(Прочитано: 214 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.550 пута)
Душане, подржите младе ствараоце. Имате моје искрено поштовање и као песник и као човек. По првом гласању и размени мишљења са председником, у више наврата, Ваша песма је била на другом месту и само је број и јачина стилских фигура превагнула да песма господина Ђорђевића буде испред Ваше песме, но десио се парадокс и Ваше песме нема међу првима нити је читана на промоцији баш као ни Ђорђевићева. Честитам Вам на изванредној песми, а посебне честитке за тако висок праг фрустрационе толерацоје на објективну стварност.
Срдачно,
Проф. Мр. Б. Мијатовић