Месец: април 2022.

ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА – Даница Рајковић

ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА

Трчала сам ка правом путу,
али њега није било,
сломила се грана за коју сам се држала,
остала сам као лептир сломљених крила.

Желела сам да ућуткам ум,
који ми узбуњује гласове,
не знам шта ми живот све доноси
или ми отвара путеве нове.

Изгубила сам компас на мору
и свака страна света је непозната,
нисам могла никоме да верујем,
испред мене шета тама.

Треба тражити пут,
где волиш и где си вољена,
а не где ћете гурнути у провалију
и останеш у души сломљена.

Настави са читањем “ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА – Даница Рајковић”

КРУГ – Андреја Ђ. Врањеш

КРУГ

Један од погледа  зелених,
сазрео у животу трагова,
са њим  и  немир сломљени,
после година падова.

Све прође, све се заврши,
додир светла, сусрете храни,
ход по мукама, живот окруњен,
кружимо кругом зацртаним.

Тако ново потајно стари,
у вечности  обичан ток,
све што боли, болом  умине,
што год се гаси, задњи пут  сине.
Настави са читањем “КРУГ – Андреја Ђ. Врањеш”

AKO POŽELIŠ – Jasmina Dimitrijević

AKO POŽELIŠ

Ako nekada poželiš
da me negde odvedeš,
odvedi me na obalu mora.
Šetajmo bosi
dok ispraćamo dan na počinak.
Ako nekada poželiš da mi kupiš cveće,
odvedi me na zelenu livadu.
Zakiti mi kosu crvenim makovima.
Ako nekada poželiš
da mi naslikaš umetničko delo,
odvedi me na vrh planine.
Naslikaj me
okupanu sunčevim zracima. .
Ako nekada poželiš
da mi napišeš pesmu,
povedi me u svoje snove.
Napiši najlepšu pesmu
o našoj ljubavi.
Ako nekada poželiš
nešto da mi pokloniš….
Pokloni mi svoje srce.
Ništa mi vrednije ne treba.

Настави са читањем “AKO POŽELIŠ – Jasmina Dimitrijević”

КОРАКОМ СРНЕ – Љиљана Јарић


КОРАКОМ СРНЕ


Јантарно јутро већ зари лепотом белину,
орошена земља чезне наранџасто сунце.
Кораком срне, очима плахим идеш своме врелу,
носиш срце мелодијом нерођеног слова кô газелу.

Али, данас дубина снова тече као река,
ти би свемиром да бродиш, ал’ ти душа мека
звезданим речима пева о сопственој нади,
гледај очи, види муку просипа се у јатима глади.

Док дан се пропиње у погрешном луку,
задоцнелу реку звука срце слуша, чује муку,
и опет си само ветар или његов тамни хук,
била бих ти песми песма, њена суза и јаук.

Била бих ти песма, верна у самоћи, семе живота,
смели силазак ка земљи, кад слепе птице васиони лете,
дрво видиш, а шуми се надаш, каква нема голгота
у кори суштину тражиш, а знаш: истина се у језгру плете.

Заискри душом, отерај чудовишну тмину,
кад се сутон боји у румено и жива звезда кроти,
смрт смрти нестаће, свеболи ће у версима да мину,
заточеник одбегле среће, песма, ослободиће
кап мастила, обојити речи љубави, зрети у лепоти.

Настави са читањем “КОРАКОМ СРНЕ – Љиљана Јарић”

Мајчино писмо – Жељко Поштић

Мили сине мој, очи моје, чувај се!
Нека нас. Ми смо сви добро.
Мисли на своју нејач и чувај се!

Не падај сине ни пред ким, осим пред Бога,
на колена. И не дозволи да постанеш сужањ,
образ не каљај. Нека буде чист, као вазда.
Отвара ли Бог злу сва врата да би нас искушао?
Зар гласнику који носи добро, Бог није дао крила
да престигне оног који носи зло!?

Рат је сине, ђавоља измишљотина,
пун одважности, и страха и јунаштва,
кукавичлука, и мржње и освете…
Али, своја груда се чувати мора!
Први гину они којима ниједан заклон није добар.
Немој сине, тежити за чином и изгубити главу.

О, Боже!
Да ми не погину и речи у грешним устима
од бола који надвладава разум
пред овом несрећном земљом,
од очаја који ме гуши!

Мили сине мој, пиши сине.
Обрадуј ми остареле очи словом
да си жив и да си добро.
Пиши сине, за љубав мајке твоје
и остај ми здраво.

Настави са читањем “Мајчино писмо – Жељко Поштић”

APOKALIPSA – Jovica N. Đorđević

Digni glavu prema horizontu,
gde nam sunce u sutonu drema,
čudna sila sad otvara portu,
veliko se zlo narodu sprema.
Digni glavu prema horizontu.
 
Crna guja belog konja jaše,
neđ’ ljudima ispaljuje strelu,
iz duše nam Boga oteraše,
zavadiše bratiju nam celu.
Crna guja belog konja jaše.
 
Za njim ide zlo na riđem konju,
mačem maše kao simbol rata,
pa se smeje ljudskom bezakonju,
dok ubija brat rođenog brata.
Za njim ide zlo na riđem konju.
 
Sa vranca nam crno seme preti,
kantar nosi u desnicu ruku,
hoćemo li od gladi umreti,
to ne haje za svu našu muku.
Sa vranca nam crno seme preti.
 
Zlo zeleno jaše konja mlada,
divlje zveri razjapile usta,
da po zemlji sve živo nastrada,
da planeta postane nam pusta.
Zlo zeleno jaše konja mlada.
 
Настави са читањем “APOKALIPSA – Jovica N. Đorđević”

Тешки дани – Данијела Јевремовић

 
Дошли неки тешки дани
суморни, сиви и безлични
сваки личи на претходни.
Облаци тмурни надвили
и сунце и људе
што тумарају без лика и гласа.

У гомили сви исти
отупели једва корачају
по земљи што још памти
трагове крви и витештва.
Човек мањи него икад
немоћан у бесмислу
отупео у безизлазу
меље га време и бреме.

Настави са читањем “Тешки дани – Данијела Јевремовић”