Добродошли!
Због безнађа срца
душа моја иште,
неке прошле дане,
који, кад завриште,
у сећању болном
остављају ране.
Ходим стазом трња,
само тугу сневам.
Понекад помислим
да се разбољевам,
па жал непрестану
тишинама блажим.
Где кренути,
кад бол не престаје?
Наоколо, све стазе од блата,
а за мене баш нико не хаје,
па отварам врата
свога суноврата.
Proleće je počelo uz forziciju
I bele rade, naizgled obične,
Oko nas žute, bele, lako-zelene,
Lagano ljubavno mirisno lepe,
Posvuda nove ljubavi oko mene.
Čekam te željno, daleko od sivila
Ovog svakodnevnog što guši i truje,
I dušu nam pritiska, sve to znaš mila;
Zato sam tajno sagradio tajnu,
Ležaj na zemlji livade travne
I nebom kao najboljom pokrivkom.
Mesto ti znaš, tamo daleko sanjamo,
Što dalje i dalje od zlobe ljudske,
Od polusveta blatom mazanih lica,
Od onih što kreče, k’o terane guske.
Čekao sam te, nisi mi došla,
Proverom saznao, nisu te ukrali,
Pa dalje ne znam, možda si bolna,
I tugom ti tuži duša nevoljna.
Veze i dalje u kvaru, nema ni pošte
Da meni javiš, šta duša ti ište,
Da znam o tebi sva događanja…
Sutra sam opet na istom mestu
I uporno čekam taj san na javi,
Tebe ja čekam, molim i nadam,
Al’ opet na kraju nekako znam,
Da ovih dana, ovog proleća,
Doći ćeš meni na ono mesto,
Na tajnu livadu svih naših snova,
Na ležaj od onog prirodnog zova,
Na ležaj nas.
Čekao sam te
I opet će tako biti,
Ljubavi moja,
Čekaću ja.