A TEK ME ČEKA LEDENI TALAS -Ljiljana Tamburić

A tek me čeka ledeni talas

U očima se još kriju proleća,
odavno precvetala i svela,
dok zenice čuvaju radosti tajnu,
ispod crnila tananog vela.
Mrežnjače su moje pune maslačaka,
poput balerina razigranih,
pod trepavicama još skrivam slapove,
od nekih suza neprolivenih.
U telu držim pljuskove letnje,
iz sutona julskih dana
i avgustovska purpurna jutra,
kristalnom rosom okupana…
Pod kožom još osećam mravinja legla,
kako se životom pune,
Još se kroz udove rastežu žile
i ritam daju k’o strune.
U kosi i noktima, boje slonovače,
naziru se jesenje pege,
na terakotu podseća me koža,
usahla od životne žege…
U skutu spavaju plodovi jeseni,
da me sačuvaju žudnje,
da budu uteha pogledu samotnom
za dane naredne, sudnje.
A tek se očekuje dolazak dana
hladnijih od ledenog groba,
kad se zatvara života ciklus,
k’o ciklus godišnjih doba.
Imam na licu osmeh, k’o dete,
što se raduje svemu,
nemam pred zimu koja dolazi,
ama baš nikakvu tremu.
Moje su oči, koža i kosa na ovaj susret spremne;
Osmehom umem grejati misli
kad hladni talas krene.

Ljiljana Tamburić

ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА – Даница Рајковић

ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА

Трчала сам ка правом путу,
али њега није било,
сломила се грана за коју сам се држала,
остала сам као лептир сломљених крила.

Желела сам да ућуткам ум,
који ми узбуњује гласове,
не знам шта ми живот све доноси
или ми отвара путеве нове.

Изгубила сам компас на мору
и свака страна света је непозната,
нисам могла никоме да верујем,
испред мене шета тама.

Треба тражити пут,
где волиш и где си вољена,
а не где ћете гурнути у провалију
и останеш у души сломљена.

Настави са читањем “ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА – Даница Рајковић”

КРУГ – Андреја Ђ. Врањеш

КРУГ

Један од погледа  зелених,
сазрео у животу трагова,
са њим  и  немир сломљени,
после година падова.

Све прође, све се заврши,
додир светла, сусрете храни,
ход по мукама, живот окруњен,
кружимо кругом зацртаним.

Тако ново потајно стари,
у вечности  обичан ток,
све што боли, болом  умине,
што год се гаси, задњи пут  сине.
Настави са читањем “КРУГ – Андреја Ђ. Врањеш”

AKO POŽELIŠ – Jasmina Dimitrijević

AKO POŽELIŠ

Ako nekada poželiš
da me negde odvedeš,
odvedi me na obalu mora.
Šetajmo bosi
dok ispraćamo dan na počinak.
Ako nekada poželiš da mi kupiš cveće,
odvedi me na zelenu livadu.
Zakiti mi kosu crvenim makovima.
Ako nekada poželiš
da mi naslikaš umetničko delo,
odvedi me na vrh planine.
Naslikaj me
okupanu sunčevim zracima. .
Ako nekada poželiš
da mi napišeš pesmu,
povedi me u svoje snove.
Napiši najlepšu pesmu
o našoj ljubavi.
Ako nekada poželiš
nešto da mi pokloniš….
Pokloni mi svoje srce.
Ništa mi vrednije ne treba.

Настави са читањем “AKO POŽELIŠ – Jasmina Dimitrijević”

КОРАКОМ СРНЕ – Љиљана Јарић


КОРАКОМ СРНЕ



Јантарно јутро већ зари лепотом белину,
орошена земља чезне наранџасто сунце.
Кораком срне, очима плахим идеш своме врелу,
носиш срце мелодијом нерођеног слова кô газелу.

Али, данас дубина снова тече као река,
ти би свемиром да бродиш, ал’ ти душа мека
звезданим речима пева о сопственој нади,
гледај очи, види муку просипа се у јатима глади.

Док дан се пропиње у погрешном луку,
задоцнелу реку звука срце слуша, чује муку,
и опет си само ветар или његов тамни хук,
била бих ти песми песма, њена суза и јаук.

Била бих ти песма, верна у самоћи, семе живота,
смели силазак ка земљи, кад слепе птице васиони лете,
дрво видиш, а шуми се надаш, каква нема голгота
у кори суштину тражиш, а знаш: истина се у језгру плете.

Заискри душом, отерај чудовишну тмину,
кад се сутон боји у румено и жива звезда кроти,
смрт смрти нестаће, свеболи ће у версима да мину,
заточеник одбегле среће, песма, ослободиће
кап мастила, обојити речи љубави, зрети у лепоти.

Настави са читањем “КОРАКОМ СРНЕ – Љиљана Јарић”