САН – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић

САН…

Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.

Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.

Испод мојих ногу
текла је вода,
промицале су рибе
и ситни песак.
Поред мене стварност
се смејала,
у телу мук и надање,
у машти сан.

Сан о Морави,
Морави која пева…
Сан о обали,
обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о…

Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.

Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар
фијуцима својим.
И гледам ту воду,
слушам то
стругање таласа,
који односе мој сан,
сан о…

Настави са читањем “САН – Љубодраг Обрадовић”

САН – Драгиша Павловић Расински


Драгиша Павловић Расински

САН

Око мене одвећ тихо све је,
склапам очи, већ ме сан осваја,
сањам врло чудне јубилеје
још чуднијих неких догађаја.

Моћници се призвали памети,
наступила мирнодопска клима,
Кинези се одрекли Тајвана,
Русија се одрекла од Крима.

Палестинске-израелски сукоб
избрисан је са ратне топ листе,
у Кореји Северној председник
кренуо да гања комунисте.

Нато бомбе бацио у смеће,
агресије сметнуо са ума,
Аљбин Курти републику неће,
Бајден Путина узео за кума.

Настави са читањем “САН – Драгиша Павловић Расински”