НОВЕ КЊИГЕ – Боривоје Бора Видојковић – “ОЧЕВИ ОПАНЦИ”

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…

Недавно је из штампе изашла књига ОЧЕВИ ОПАНЦИ Боривоја Боре Видојковића, књижевника из Ћићевца у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, чији је члан. Књигу Вам за сада представљамо витруелно на нашем сајту, насловном причом ОЧЕВИ ОПАНЦИ, биографијом аутора и рецензијом књиге Томислава Ђокића. Уживајте!

ОЧЕВИ ОПАНЦИ

Јутарњу тишину прекинула је оштра звоњава старог сата који је чланове породице Видојковић будио већ скоро пола века. Миливој је тај сат купио кад је почео да ради као пружни радник и ево, дочекао је с њим и пензију. Временом се навикао на рано, свакодневно устајање, па му сат није ни био толико потребан. Једино, кад се добро напије па тешко устаје а јутарње пешачење до Сталаћа, радног одредишта, дође му као добар начин трежњења. Кад би сишао по мраку устаљеном стазом низ Високи брег, па Колиним браником, пре него што прескочи поток он би застао и поново се умио бистром ратевачком водом. Она освежи и зими, а поготову лети. Сада, када је у пензији, тај сат му је био још мање потребан. Понекад само послужи укућанима кад се спремају рано ујутру за путовање аутобусом. Свим становницима села Плочника то је, иначе, једини излаз ка Крушевцу, као и Параћину. Миливој је свој радни век и своју пензију заслужио пешачећи свакодневно Плочник – Сталаћ. Лето, зима, сунце,
киша, дубок снег, понекад и до појаса, али напредовало се. Аутобуси су сада били бржа, једина и стална веза ових села са светом.

Тако је тог јутра Љубомира тргао и пробудио звук тог старог, али још увек ефикасног предмета и прекинуо диван сан у коме је видео себе као подофицира у Љубљани, како врши смотру одељења везе чији је био командир. Баш у тренутку кад је наилазио капетан Дрљевић и спремао се да му преда јутарњи рапорт, оштар звук сата је прекинуо тај диван сан. Љуба, како су га сви звали, још се радо сећао тих војничких дана и у себи носио тешку и непреболну рану што је одлучио да скине униформу и врати се у своје село због родитеља. Могао је да се активира и остане као водник у том лепом граду, Љубљани, али жудео је за својим селом, родитељима, сиротињским имањем, врзинама, својим шљивама и њивама.


Мало му је било криво због прекинутог сна, али обавеза коју је имао по ратном распореду била је већа и журио је да се спреми да на време стигне јер је знао да аутобус не чека никога. Војни позив за вежбу је одмах ставио у свој новчаник, као и паре за аутобус и кренуо у облачење да не би будио остале укућане. Отац му, Миливој, који је са Косаром спавао у кухињи, већ је био будан, али се само окренуо на другу страну. Драгиња је устала тихо да Љубомиру помогне око спремања. Иако је увече све оставила на своје место, сматрала је својом дужношћу да му се нађе, за сваки случај. Споразумевали су се погледима да не би правили буку и да не би будили децу која су спавала у другој соби. Спремио се Љуба у тишини, али није видео у ћошку ходника нове опанке, специјално купљене за ову прилику прекјуче у Ћићевцу. Прексиноћ их је ту оставио, да му буду при руци. Потражио их је још једном, не палећи светло у ходнику. Не, није их било! Ма, како кад их је ту оставио! А синоћ је дошао касно, окупао се, обријао и није обратио пажњу на њих. Свако је имао своју обућу, па зашто би проверавао. Хтео је са новим опанцима да оде на војно предавање у Крушевцу, а они би му касније послужили за свакодневне обавезе. Они стари били су већ поодавно излизани и служили су му само за пољске радове, шталу и обор. Шешир је већ имао и био је скоро нов. Не, ипак није могао да их види! Таман је хтео да повиси глас и позове Драгињу, кад се она створила поред њега слегнувши раменима, видевши о чему се ради. Морао је да пробуди Боривоја, јер је једино он могао тај број опанака да обује. Додуше, ретко је то радио. Тек понекад, јер је имао своје патике као и Радослав, њихов млађи син. Тада се сетио да га ни синоћ није видео, али умор је учинио своје и није толико обратио пажњу на тај моменат. Знао је он да му овај старији син често увече са друштвом силази у село, да играју фудбал на мале голове испред  Дома културе. Иако је Боривоје био студент и требао више да учи, волео је да тако сиђе у село испред продавнице и дружи се са свима. Знали су они често и да оду у друга, суседна села јер и су и тамо имали другаре. Често су га због тога критиковали, прекоревали и молили да више учи, а мање ајта, свадби, посела, утакмица, турнира и разних дружења. Тада се и Драгиња сетила да га јуче скоро целог дана није видела. Послала га је у продавницу, рано ујутру, да купи неке неопходне ситнице, али он се није вратио. Позајмила је од Виде то што јој требало па би јој вратила кад Боривоје дође. Обавезе и послови су и њој скренули мисли на сасвим другу страну и на то је сасвим заборавила. Ушли су, као по договору, у собу где су спавали Боривоје и Радослав и стали као укопани. Радослав је спавао у свом кревету, али Борин кревет је био нетакнут. Љут као никада до тада, Љуба је излетео из куће и у старим опанцима трчећим кораком је нестао кроз сокак у још тамно јутро. Лајка, умиљата кучка која га је пратила свуда, кренула је за њим осећајући да се нешто десило. Често је за њим каскала, па и за колима и кравама кад би ишли на њиву. Некад је знала и да се са њима не врати, негде би се задржала, али увек би касније дошла. И тада је осетила колико је Љуба љут и кренула за њим у неизвесност.

Соба, односно просторија, у Задружном дому у којој се налазио један телевизор који је служио скоро да цело село ту гледа Дневник, утакмице, серију “Дуго, топло лето” због Кларе и Бен Квика, гушила се у диму. Телевизор је био одавно угашен, јер више није било програма. Препуна гомила немих посматрача је само пушила и посматрала партију ањца која је достигла свој врхунац. Тишину је реметио понеки уздах кибицера и све чешће кукурикање петлова који су најављивали зору. Више њих је улазило у игру, мењало се и одустајало од партије, која је била започета још јутрос, али су Бора, Шумац, Глиша и Хране били најупорнији и нису одустајали. Добијали су и губили, али остали су најупорнији. Сада је банак држао Бора, а гомила пара на малом столу са шаховским пољем била је највећа до сада. Партија се приводила крају јер су сви били исцрпљени и уморни, али им инат није дозвољавао да одустану. Нико није хтео да се повуче иако су ту били већ, ево скоро два дана. Кад је видео да у подели има кеца Бора је одлучио да примени један банални трик који га је научио цимер из Краљева, Зоран. Кад имаш добру карту и желиш да прекинеш игру, кад ти делиш, онда малим прстом леве руке у којој држиш карте, док десном делиш, неприметно погледаш која карта иде па је, ако ти одговара, тим малим прстом повучеш мало на страну, а поделиш следећу. То не може да упали код опрезних и вештих играча, али кад време одмакне и концетрација играча попусти, може да се примени. Бора је знао да је Зоран тим триком Славку Јокићу из Велике често покупио и стипендију и кредит, па му га је било жао. Али, Зоран није имао проблем с тим говорећи да зашто долази да игра кад губи. Црногорци бар имају те стипендије и кредите, које не враћају, колико хоће, па и колико неће. Вежбао је то Бора неколико пута и прилично му је добро ишло. Сада је знао да то код Шумца неће проћи, али код Глише и Хранета хоће. Али, пошто је већ крајње време било да се ово све заврши, одлучио је да тај маневар примени. Гомила пара на столу покрила је скоро свако шаховско поље, а на врху су стајали опанци. Нови, Љубомирови. Јуче ујутру их је обуо, с намером да купи мајци намирнице и да се врати кући да учи.  Уложио је и њих пошто су сви све паре бацили на последњу карту. Био је сигуран да добија, јер је кеца вешто скривао малим прстом леве руке, а њима делио друге карте. Одједном је занемео. Чуо је Лајку и њен познати лавеж како запара јутарњу тишину. Лагано је подигао поглед ка малом прозору и одмах карте испустио на сто. Љубино шеширче се назирало у полумраку, а њему је синула мисао: Опанци! Да! Љуба их је купио специјално за војно предавање у Крушевцу. Утрнуо је и пошао несвесно руком да са стола узме опанке. Тешка рука једног од играча му то није дозволила. Он је устао, бацио карте на сто и сав усахнуо кренуо ка излазу. Није знао ни где се налази, ни куда иде. Само се Лајка умиљато увијала око његових ногу и нежно цвилила. Љуба је убрзао корак, сустигао га је и тихо уздахнуо: „ Е, мој синко, синко!”, и немо га отпратио кући док се јутро полако прикрадало њиховим сокаком. Није требало нико ништа да му каже. Све је било јасно. Мајка га је прекорно погледала, а он је покушао да избегне тај поглед и тихо се увукао у кревет. Ништа више није требало. Све је било јасно.

Никада више о томе нису реч једну проговорили. Никада Бора није сазнао шта је било са оноликим парама које су биле на столу, ко је и колико узео, као ни шта је било са Љубомировим новим опанцима. Никада никога од присутних није питао, иако су се увек дружили и о свему другом причали. Никада више није узео карте у руке.

О “ОЧЕВИМ ОПАНЦИМА” (рецензија – Томислав Ђокић – књижевник)

Последњих година културна сцена Расинског округа добила је једног новог писца: Боривоја Видојковића. Он је на себе најпре скренуо пажњу романом “Де си, бре, Станимире?”, а затим и другим (“Кафански другови”). Први, биографског профила, литерарно је уобличио животни пут једног старог земљака, богат и необичан, а у другом се мало померио са завичајне коте и дао слику  једне генерације везане кафанским дружењем.

Сад се Бора Видојковић појављује у новој улози: као приповедач – и то чини прилично добро. Несумњив је његов литерарни корак напред. Збирка прича „ОЧЕВИ ОПАНЦИ“ представљају његов шири литерарни замах универзалног карактера. Тематски хетерогена, она је и уметнички шаренолика. Најбоље су оне приче које су везане за Борин родни Плочник, особито оне из породичног миљеа. Бледе и неубедљиве су оне које, свесно или несвесно, залазе у тамне политичке просторе. Па ипак, међу овим корицама има правих књижевних бисера, достојних да се нађу на полици зналаца и књижевних сладокусаца.

По висини домета издвајам приче „Очеви опанци“ (по којој је и књига добила име) и „Стари јасен“. Одмах иза њих су „За шаку пиринча“ и „Не добијена награда“ као сјајан доказ Бориног познавања психологије земљака. Ударна прича збирке је „Очеви опанци“. То је цела једна лична, искрена исповест о греху према оцу, гарнирана вечитим стидом, кајањем и грижом савести, али и знатно више од тога: цела историја једне сиромашне сељачке породице о чијем трпљењу и свакодневној  муци најубедљивије сведоче очеви стари, излизани опанци, а о новој генерацији (сину наследнику, луталици и коцкару), управо ти нови очеви опанци, које он, као кап воде на длану, чува само за најсвечаније прилике. И ето, син картаксија, понесен младалачким пороком, у време зорског кукурикања петлована карте је, као последњи адут, заложио баш те нове очеве опанке! А тај јутарњи, изненадни сусрет с оцем добричином памтиће целог живота, носиће га као неизлечив ожиљак на души и осећај да се и дан-данас истим таквим сокаком кући враћа-бос!

„Стари јасен“ је, на изглед, обична еколошка прича, усамљенички протест представника „зелених“. Но, та  прича има и други, знатно дубљи значењски слој: јасну поруку, више генерацијску, временски неомеђену. Наиме, дрска сеча старог, џиновског јасена од стране намргођеног, набилдованог младића, неопростив је грех и стравичан злочин, јер тај јасен, кога „три човека нису у стању рукама да обухвате“, јесте више него видиковац и симбол. Он је жива историја цалог краја: Он не само што је пркосио муњама и ратовима, он је столеће обгрлио! Пишчева порука је овде недвосмислена осуда, потпуно подударна с идејом почившег јагодинског писца и хуманисте Никодија Спасића у књизи „Сеча записа“. А друга уметничка вредност приче је језичко мајсторство аутора („Ти не знаш да он види Варварин, види све три Мораве.“). Заиста, ретко се среће тако савршена персонификација!

Видојковићеву збирку краси и прича „Баба“, препричана свуда позната анегдотска догодовштина која, сем хумористичке димензија, других вредности нема, а затвара је „Шећерлема“, једина сатирична прича у књизи, слика мале, лако препознатљиве вароши, каквих у Србији има повише. Главни  „бисери“ у њој су „црна вода из градског водовода“ запуштено гробље, кафићи, коцкарнице и, наравно, “татини синови“! Видојковићево перо с огорчењем шета по „тој малој општини, општини задовољаства, срећних људи…“ (утицај Домановића из давнашње лектире).

„За шаку пиринча“ и „Недобијена нграда“ јесу приче које као заједничку нит имају типичне одлике психологије просечног Србина. За обе би се могла везати народна пословица: “Боље поп из туђе село!“ Нажалост, наш човек, ношен валом љубоморе, никад не подноси успех ближњега. Пре је наклоњен комшији него рођеном брату, пре туђинцу него земљаку! То  ме  асоцира на речи ирачке Асирке Наџиме Даут, шумадијске снајке:

„Све могу да схватим, само две ствари не могу: како се једе оно што дрхти (пихтије-опаска Т.Ђ) и зашто се браћа у Србији туже због обичне тарабе, или пилета!“

„Полицијска шапка” је аутентична, дирљива прича о двоструком хуманом подвигу српског полицајца у само једној ноћи, али и о његовом осорном командиру који форми даје предност над садржином и који колегу, уместо да награди, кажњава. Дирљива је и прича  „Четвороножни пријатељ“ која у књизи има своје пуно оправдање јер показује да животиња човеку може бити бољи и вернији пријатељ него људи.

„Прича о Милији“ је једна резвучена, натегнута интимна исповест друга из детињства која само разводњава његов потоњи професионални успех. Знатно ведрија (и актуелнија ) је прича „Зов завичаја“. Изгледа да је скинута са екрана у току ТВ „Дневника“. Просечне уметничке вредности, она за срж има носталгију као вечни људски атрибут, али је, истовремено, и изразита слика трагичног страдања српског живља на Косову.

Улазак у немирне политичке воде и идеолошке расправе за писца је увек двосекли мач, па је зато боље да то избегне да не би био приморан да уђе у непријатан дијалог с читаоцем. Такав ризик је прича „Повратак кући“ у којој се јунак Манојло, бегунац од мобилизације, враћа из Аустралије и у домовини, на своје велико разочарење, затиче „мрак и само мрак“ (камо среће да није у питању алегорија!). Повратникова илузија да су неки „одавно отишли с власти“ могла би бити и пишчева и читаочева, јер и на зиду пажљиво префарбане куће увек се препознаје доњи, првобитни слој. Дабоме, причу „Дан када је Морава плакала “читалац с финим, однегованим укусом пре ће у(памтити) по прелепим описима Мораве, него по паролашком, ваздан поновљеној осуди бомбардовања (ниједна бомба у свету није симбол хуманости, нити у складу са здравом логиком и чистом етиком)! Зато цитирајмо оно што књижевност чини естетском категоријом.

„А она као јогунаста лепотица и примабалерина шири своја крила и милује обале, онако бистра и прозирна.“

Прича „Гости из Љубљане“ читаоцу може да звучи као ауторов жал за „великом Југославијом“. У право на лично мишљење не треба улазити, али маратонски дугу причу о дугом пријатељству између Едијеве (Мартинове) и Борине породице требало је прекинути после приказа дивног српског гостопримства Словенцима оне прве ноћи.“ Наручивање музике и лумперајка до зоре“ никако не иду у прилог уметности, а ни реалности! Пријатељаство-да, братство и јединство-не, јер то личи на узалудан покушај раконструкције срушеног Берлинског зида.

Посебну пажњу и осврт заслужује прича “Невидљиви људи“. Јесте, она нарушава основни концепт збирке, али зато доприноси њеној драматичности, занимљивости и задовољењу укуса филмске (холивудске) публике. То је необична, криминалистичка прича, као да ју је на (писала) Агата Кристи, а не Бора Видојковић „из Плочник“. Личи на добар холивидски трилер, али у себи има и нечег хичкоковског. Главни јунак је наш човек, али не овде, за завичајној коти, већ у белом свету, као играчка у туђим, невидљивим рукама. И овде, као и све код Боре као писца, врзма се око жена и кафана као незаменљивог мамца за наше људе. После се претвори у награду, или, можда, у казну. Наравно, писац ту дилему намерно оставља отвореном, неразјашњеном. Све у свему, једино је јасно да је ова прича дијаметрално  различита од других да је од њих удаљена колико небо од земље.

Сваки читалац, свака библиотека, овом књигом обогатиће оно што већ има, освежиће избор и покренуће многа  животна питања. То је знак да је Видојковић на правом путу, да је у пуном успону. Јесте, он није филолог, он је банкар, а књижевност није математика, па да код свих  Џ буде =2. Она је у многоме ствар укуса и личне поетике и естетике, па зато мој угао сагледавања ове збирке не треба сматрати једино објективним. Ово је само поглед кроз мој књижевнички дурбин.

Али једино сам сигуран, стопостотно сигуран! Аутор је одабрао прави наслов књиге! Учинио је то мудро, брижљиво, учинивши наслов звонком применом асонанце (два самогласника О у две речи и то на њиховом почетку: Очеви Опанци). Ако још нађе правог креатора насловне стране, читалац је већ на првом кораку „упецан“

У Скорици, 25. април, 2021. године (на Цвети)

Томислав Ђокић – књижевник


Боривоје Бора Видојковић
рoђен је на крају месеца децембра 1949. године у Плочнику, општина Ћићевац, од оца Љубомира и мајке Драгиње рођене Карастојковић. Тешко и неизвесно време Информбироа, немаштине и оскудице надокнађује топлином скромног, поштеног и вредног породичног дома. Основну школу завршава у родном Плочнику и Ћићевцу као ђак пешак.

Први стихови ничу у гимназијским данима, а поред поезије, прозе и фудбала велика љубав му постаје и кафана.

Запошљава се у тадашњој „Југобанци“ у Крушевцу, експозитуре у Ћићевцу, где пролази пут од приправника до шефа експозитуре у Варварину. Враћа се поново у Ћићевац, где и завршава свој радни век у Комерцијалној банци.

Сада своје пензионерске дане проводи у Ћићевцу и родном Плочнику поред супруге, двоје деце, прелепе унуке Јане и дивног унука Луке.

Био је активни комуниста, где је једно време обављао и дужност секретара Општинског комитета. Члан је СПС-а од његовог оснивања где је обављао низ дужности, а тренутно је на месту председника општинског одбора у Ћићевцу.

Учесник је многобројних поетских манифестација и заступљен у више збирки песама и зборника од којих су најпознатији часопис за поезију „ПоезијаСРБ“ из Крушевца,“ Месопотамија“ – Урдужења књижевника ирачко-српског пријатељства, где је и превођен на арапски језик. Добитник је и више књижевних признања и награда.

Покретач је и оснивач поетско музичке манифестације „Душа Троморавља“ која се сваке године одржава на месту где се састају Јужна и Западна Морава у Сталаћу и чине нашу највећу домаћу реку Велику Мораву. Сваке године се бирају песникиња и песник Троморавља и додељују признања „Кондир госпође Јелица“ и „Топуз војводе Пријезде“.

Такође је и један од оснивача манифестације „Селу у Походе“ заједно са огранком књижевног клуба „Душан Матић“ у Ћићевцу.

Његов роман „Де си, бре, Станимире?“, писан је изворним народним језиком свог завичаја и изванредно је прихваћен код читалачке публике.

Роман „Кафански другови“ је „слика прохујале младости“ (Љубодраг Обрадовић – у својој рецензији), “приповедање из кафанског дима“ (Борислав Бора Благојевић), нека врста носталгије за оним временом када нисмо знали за санкције, за мржњу, када смо имали тако мало, а то мало нам је било довољно за срећно детињство, школовање и дружење, када смо једни друге помагали и кад је и другарство и пријатељство било Светиња.

Управо због тога и стила писања, роман „Кафански другови“, је од стране издавача „Поезија СРБ“ био номинован за НИН-ову награду за 2021. годину.

Боривоје Бора Видојковић је члан књижевног клуба „Душан Матић“ из Ћуприје и члан Удружења песника Србије „ПоезијаСРБ“ из Крушевца.

Visits: 386
Today: 4
Total: 1790205

Једно мишљење на „НОВЕ КЊИГЕ – Боривоје Бора Видојковић – “ОЧЕВИ ОПАНЦИ”“

  1. Rating: 10.00/10. From 1 vote.
    Please wait...

    Bravo Boro! Odličan si kao pisac. A dobre su ti i slike na koricama…https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif