1.
Ових дана ваздух мирише на буру.
Само мирише, нема је ту.
У том мирису мијешају се давни,
помало заборављени мириси дјетињства,
младости, неки давни срећни дани.
Ових дана све мирише на буру,
На далека брда,
камен и босиљак,
лаванду и винограде,
на бакин хљеб и уштипке,
на мамину кухињу,
мирише на румене обрашчиће,
плаве локне и звонки смјех
што одзвања широким двориштем.
Мирише на трешњин и багремов цвијет,
на пар испреплетених прстију,
на заувијек.
Ових дана све мирише на буру.
А буре нигдје. Нигдје…
Нигдје ничега,
само незаборав и ноћ пуна
даљине, сјећања и немира.
2.
Ових дана ми недостаје бура.
Не осјећам је ни у ваздуху.
Нема је ни у мени.
Само то недостајање.
Недостајање и тишина.
Таква су недостајања, тиха,
али ова тишина није од оних тишина
које миром миришу.
Ова тишина је као бонаца.
Бонацу осјећам, њен мирис пун слутњи.
Недостаје ми бура …
Бура која ће очистити ваздух
односећи све пред собом,
бура која би мрсећи ми косу
и носећи ме као лист
улазећи у сваку кост
добро ме протресајући
бистрећи поглед и мисли
и полако јењавајући
односила са собом ово
што се скупило на раменима
у очима, у новим борама
у старим ожиљцима
у никад затвореним ранама
у души …
Ових дана ми недостаје бура.
Нема је ни у сјећањима.
Нема је ни у мени.
Ту је само …недостајање.
Недостајање и кобна тишина
што мирише бонацом.