Добродошли!
Onakva, kakva bi trebala da budeš
Zamišljam te
To jesi ti
Osećam
Festival cvetanja trešnje u Japanu
Hladne ulice megapolisa
Huk Nijagarinih vodopada
Slike prate događaje, iznutra gradim celinu
U odrazu lika dok sebe gledam
tebe vidim.
Prisećam se odavno zapisanih misli:
„početak i kraj, istovremeno…“
Svaki naš tren je novi kosmički početak
Kroz tebe, kraj ne postoji
Spojeni, smislu pridodajemo uvećanje.
O Apostoli Hristovi Petre,Jovane,Jakove,
što vas Hrist u predvečerje na vrh
Tavora odvede,
lik svoj obznani u svetlosti
nebeske slave
a sa njim Ilija i Mojsije besede.
Haljine mu kao sneg beli,
zasija lice kao sunce
pojavi se oblak Božanske svetlosti
kroz koje oko ne može gledati,
Apostoli od straha padoše na zemlju ničice.
Proroci odoše sa izvornim svetlom
Gospod pokaza apostolima Sina
i rečima i delom,
čuvaju tajnu Gospodnjeg viđenja
do zemaljskog kraja Hristovog puta
konačnog zavetnog ispunjenja.
O svetlosti Božija sa Tavor gore
zaustavljaš vode menjaš noći i zore,
vasiona miruje nebesa otvaraju kapije
Sin Božiji kroz sveto svetlo caruje.
Gospode na Tavoru obznani Hristovo preobraženje
objavi put stradanja i svetlo Vaskrsenje.
ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУЗа једну жену негде далеко,
што је препознала благост и доброту,
подижем чашу, наздрављам здушно,
желим јој све најбоље у животу.
Ти, жено драга, са очима сненим,
што живиш тамо негде далеко,
нека ти живот радостан буде,
када ти дође тај некад` мој неко.
Воли га снажно, подари му срећу,
нека вас благостање окружује,
пружи му подршку, не пуштај му руку,
јер он све најбоље заслужује.
У пола девет поглед к’ небу хрли,
авион лети, а ја немам крила!
Престали сви су снови неумрли.
Све слути ноћ ће разблудна и чила
опет од мене заискати сету.
Нестаје снаге да патим, јер волим,
па судбу худу рад’ поклањам свету
који ме створи несретно охолим.
Земља и небо линија је танка,
пређена давно невидљивим треном
Ти летиш, а ја у смирају санка
поново рудим с новом успоменом.
Молим се Богу да свемоћна птица
уназад крене и путањом преком
пред мене слети, да ти луталица
дете у мени учиниш човеком!
МЕНИ ЈЕ ЛЕПО
И сваки пут кад чујеш црквена звона,
сети се да те је волела она.
Сад ветар носи успомене, ко увело лишће.
Проћи ће године када ћеш схватити да си изгубио.
Немој очајавати јер мени је лепо.
Са буром путујем,
над морем пловим облацима меких паучина
исткани златним сјајем што их сунце баца
и таму претвара у наду.
Настави даље, немој стати, не окрећи се,
јер ће те стићи боли и наврнути сећања
која ће душу да ти сломи.
Не мисли на мене, јер мени је лепо,
знати да ме је волео неко.
И сада срећу тражи,
из успомена мене не буди.
Повредиће те дубоко,
јер мене нема.
Твоје су речи,
ко сутон дана одзвањале у мени.
И свака помисао на те,
зави ме у црно.
Ал’ мени је лепо,
не тражи ме, не буди успомене старе,
болеће те, а бол тешко престаје.
И сад се чују црквена звона,
на тебе ће увек мислити она.
И кад сунце сија и ветар дува,
море хуји и ноћ се свија.
И кад падају горке кише.
Ал’ мени је лепо,
у тами далекој,
где боли нема и вечност постоји,
а сенке нестају у измаглици.
И нек те сваки одјек звона у даљини,
подсети на мене.
Ал’ не буди успомене,
јер бол тешко престаје.
Zub vremena nagrizao
lica kuća i sva druga…
Bi reko se tvorac ruga
Umislimo da smo neko,
osilimo u delanju…
On nas sjedne tiho meko,
postroji nas u čekanju…
Tamo negdje usred magle,
u mandraću čun nas čeka…
Prevešće nas časkom preko
izokola, izdaleka.
Prašina si, dal ti reko’
И тако се јаве,
неки вјетри далеки, неки вјетри разни,
усковитлани, узбуркани.
неки вјетри снажни.
И стигну на адресу,
па тако дуго сједиш загледан у ноћ,
у дјетињство, у данас…у сутра.
Обгрле те руке неке,
руке младости,
руке неиспуњих жеља,
руке истих снова, руке школских клупа.
Однекуд, се дошета и стари зидић,
и другари стари, другари мили,
дуга сједења у ноћима љетњим,
много смјеха, пјесама и гитара.
Дошета и на часак,
часак дуг као живот, пет живота,
помијеша све радости и све туге.
Све успјехе и све неуспјехе.
Дошета и лед у срцу отопи.
Подсјети ко разумије,
коме не требају ријечи, коме не треба ништа
неко ко зна мада не говори.
Ћутим. Не реметим тишину.
Не измичем се загрљају.
Само сједим загледана у даљине,
у близине, у тишине.
Вјетар помјера завјесе, диже са стола разбацане ситнице,
доноси и односи приче испреплетених мисли
снове дјетињства и приче дугих година
година у којима се изгубисмо, нестасмо
други неко постасмо.
А вјетар шапуће, вјетар грли и милује
душу ми без приче додирује
срце натјера да закуца
а у грлу се зауставила сва празнина
све године без трага прохујале,
а вјетар, вјетар шапуће ; “Мала…”
Ноћас све је ту, и ништа није ту.
Само кроз вјетар шапуђе далеки неики глас;
“ Мала…ни сјећање више није дио нас.”
Склапам очи и ослушкујем
у вјетру познат глас
са сјетом помислим на улице старе
школски четверац из задње клупе
на безбрижне дане и на путеве
којима смо пошли на све четри стране.
Да смо само слутили, да смо икад помислили
да ли би другачије, да ли би паметније,
да ли би…И зауставим питања. Чему.
Утихнуо вјетар, ноћ одмиче
а глас ми на ухо шапуће – Мала …
А ја не знам гдје је Мала,
у којем је времену у којем граду
у којем вјеку с којим вјетром одлутала.
Зато се, кад год заборавим, из даљине
глас јави да ме подсјети, да ме загрли
да без много ријечи каже само једном рјечју
само једним кратким слогом
у којег стане читав један свијет
у којем се изгуби бар на тренутак
све оно што је дошло послије
у годинама које су се попут пепела
по свијету развијале.
Мала …остала јој једна жеља …
остала јој успомена
да је оживи у пјесмама.
На Западној Морави у селу Бела Вода, 15. 8.2021. године, по тринаести пут (са прошлогодишњим прекидом због короне) одржана је јединствена песничко-културна манифестација „МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК“ чији је идејни творац др Велибор Лазаревић, а коју заједнички организују: Вукова задужбина, КУД Ратко Јовановић и МЗ Бела Вода, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Друштво српско-руског пријатељства ПРВОСЛАВЉЕ из Крушевца. Ове године како суорганизатор прикључила се и штампарија СаТЦИП из Врњачке Бање – пословна јединица Читлук код Крушевца.
Програм је и ове године реализован на три простора: у Музеју клесарства у Белој Води, на Великој Беловодској чесми и на обали Западне Морави у Белој Води. Наравно, четврто место, у кафићу „ТИРОЛ“ било је најтоплије, па је ту било милина дружити се са песницима, музичарима и гостима овогодишње манифестације „Моравски цароставник“.
Домаћин ове изузетне манифестације је био је професор Предраг Дашић, који је на Беловодској скели одржао беседу, а на Беловодској чесми камен моравски белутак, као симбол манифестације предао следећем домаћину, Томиславу Димитријевићу Томаку из Трстеника.
По доласку свих учесника и гостију манифестације за све њих је приређен пријем у Музеју клесарства у Белој Води, где их је идејни оснивач манифестације др Велибор Лазаревић упознао са историјатом музеја.
Програм је настављен на Беловодској чесми где су водитељи били Љубодраг Обрадовић и др Велибор Лазаревић. На чесми су венчићем од цвећа закитили 6 лула и изговорили своје стихове о води песници и песникиње:
Придружили су им се песници Удружења песнкика Србије ПоезијаСРБ са
седиштем у Крушевцу:
Као и песници:
За музички тренутак били су задужени: гуслар Бранко Ћировић Ћиро, хармоникаш и певач Мирослав Стаменковић-Линда и певач Мирослав Живановић.
И то је било све за ову годину. Довиђења до следеће манифестације
МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у Белој Води…
видео снимак
аудио снимак
ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ
Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…
Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?
Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!
Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?
У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?
