ВОТКА С ЛЕДОМ – Лепа Симић


ВОТКА С ЛЕДОМ

На шанк наслоњен,
топлим погледом,
један странац ме гледа.

Нешто пише…

Корацима
однекуд знаним,
застаје крај мог стола:
Може ли
црвена вотка с ледом?

Радознало одмотавам
папир,
ћирилична слова.

“Све ове године
нисам заборавио
наш први пољубац,
а Ти?”

© Лепа Симић

НОСТАЛГИЈА – Милена Вукоје Стаменковић

НОСТАЛГИЈА

Носталгијо
не буди ме јутром.

Ловиш кад сам
најслабија

Покриј се чаршафом
не говори
Не требаш ми
Болиш
Хоћу да заборавим
други  ваздух у плућима

Отказујем ти
Нисам више твоја

Носталгијо
Не буди ме јутром
тад сам најрањивија.

Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Милена Вукоје Стаменковић”

НОЋ ЈЕ – Латинка Ђорђевић

НОЋ ЈЕ

Ноћ је без  иједне
звезде.
Мрак би хтео
у очи да уђе.
У ваздуху мирис
биља,
ниједна реч,
све  ћути
као  и ја.

Сећања
мрави  буде,
сребро је пучином,
таласи у хору
брује,
над свемиром
пркосим,
а ветар из стакластих
наручја
ноћ прошива.

Низ леђа студен нека,
И ако студен,
пали и сагорева!
Ноћ  је…

(C) Латинка Ђорђевић – Цирих

 

КУДА – Ива Марија Ераковић

КУДА 

Куда си кренула
са тим срцем које зна само да воли,
тамо где груди хуље ордење краси,
а Заслужан понизно за парче хлеба моли?!

Куда си кренула
са тим образом што од срама
поцрвени,

тамо где нема више ни срама од
људи ни страха од Бога?!


Куда си кренула
голих руку, за загрљај раширених
тамо где злочинци Праведницима суде?!

Куда си кренула таква?
Када се не иде више тако међу људе!

Настави са читањем “КУДА – Ива Марија Ераковић”

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА – Јован Н. Бундало


У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нек икада.

© Јован Н. Бундало, Београд

ПРЕМИЈЕРА “СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ 2021.” – Видео и резултати гласања жирија и посетилаца сајта

ПРЕМИЈЕРА је била 17.09.2021. у 20:00 сати. Гледајте кад пожелите!

Настави са читањем “ПРЕМИЈЕРА “СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ 2021.” – Видео и резултати гласања жирија и посетилаца сајта”

ЖЕНИ ИЗ РАЈСКИХ ПОЉА – Саша Милетић


ЖЕНИ ИЗ РАЈСКИХ ПОЉА

  

Крадем те од вилине ноћи

Кад се месец у теснацу копрца

А ти плодна к’о црница

Роди ми осмех и откуцај срца

 

У пољу се пробудисмо

Где шеву роса умива

И лептир се са лептиром игра

Ту, где се река у реку улива

 

Сладиш ме као твоје слатко име

К’о најслађе воће пуно нектара

Пустила си богомољке и скакавце

Да се опију мирисом твојих недара

 

А ти пламтиш као жеравица

Коју ветар носи и даде јој крила

Расула си косе, босонога ходаш

Не знам дал’ си жена или нека вила

 

И док ваздух сече к‘о оштрица ножа

Као црно вино што слатко опија
У бунилу остадох без даха

Једна ружа поред мене клија

 

И кад се дан од ноћи дели

И први се сумрак јави

Сањаћемо опет уснама сан

Заједно са свицима на мирисној трави

 

Шћућурени у пласту сена

Нашли смо плодно станиште

Не тражећи кошену траву

Рајско нам поље поста уточиште

 

Настави са читањем “ЖЕНИ ИЗ РАЈСКИХ ПОЉА – Саша Милетић”

ДАЛЕКО ОД СВИХ – Марко Пузовић


ДАЛЕКО ОД СВИХ

Тај поглед беше мој слатки крах,
чудних околности несрећан сплет.
Ја за човека, изговор постах,
јер нестварних снова наста терет.

Да је срећан у небо се клео,
али од туге створи најближи род,
звезданих ноћни тамни вео,
што потопи пијаног ума брод.

Колика је твојих осмеха цена?
Колико је места у срцу твом?
Да ли је љубав среће сена
или само тужан, памети слом?

Далеко од свих, у дубоком сну,
самом сам себи постао траг,
изгледа нашу је виолину,
чудно наштимовао враг.

Настави са читањем “ДАЛЕКО ОД СВИХ – Марко Пузовић”

МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ – Елеонора Лутхандер


МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ


Немој да ти
ја дођем

да те оживим!

Као фараон си се
балсамовао
својим лепљивим
песмама
послао си сам себе
за амбасадора
српске поезије
у небеском царству

Немој да ти ја тамо
дођем
да те оживим
ти се само правиш мртав
у инат мени
и Његош се одселио…
Настави са читањем “МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ – Елеонора Лутхандер”

ЧЕРГА – Мирослав Мића Живановић

ЧЕРГА

Кренула је черга са наше пољане,
окићена кола, циганчићи боси,
ко зна где ће стићи док зора не сване,
ко зна где их ноћас јужни ветар носи.

И месец ко фењер кренуо за њима,
полако се шуња као кад уходе,
поклонише песму уснулим пољима
засташе у зору поред неке воде.

Оставише кола испод старог моста,
подаље од коња привезаше мечке,
засвираше као да имају госта,
а обала поста ко дворане Бечке.

Од пламена ватре крошње у врбаку
изгледаше ко раскошни балкони,
месец ко палилеј сијаше у мраку и
звезде око њега као лампиони.

И река је текла као да не хаје
за комшије нове и ноћну игранку
а ноћ ко збуњена застала крај реке
па полако тече ка своме уранку.

Почиње да свиће и месец полако
кренуо низ реку да буди врбаке
дечица већ будна ножицама босим
пошла за месецом да јуре брзаке.

Дошли смо до краја ил тек на почетак
све је тихо, мирно, ко пред неку мису
ко зна ког ће трена скупити иметак
и кренути тамо где још били нису.

Настави са читањем “ЧЕРГА – Мирослав Мића Живановић”