Дан: 18. август 2021.

ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ – Лидија Љутовац

ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ
За једну жену негде далеко,
што чезне и чека живот удвоје,
шаљем благослов, желим јој срећу,
нек` узме срце што беше моје.
За једну жену негде далеко,
што снива о љубави снове бисерне,
тихо се молим и палим свећу
да јој се жеље са њим остваре. 

За једну жену негде далеко,
што је препознала благост и доброту,
подижем чашу, наздрављам здушно,
желим јој све најбоље у животу.

Ти, жено драга, са очима сненим,
што живиш тамо негде далеко,
нека ти живот радостан буде,
када ти дође тај некад` мој неко.

Воли га снажно, подари му срећу,
нека вас благостање окружује,
пружи му подршку, не пуштај му руку,
јер он све најбоље заслужује.

Настави са читањем “ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ – Лидија Љутовац”

АВИОН- Душан Комазец

У пола девет поглед к’ небу хрли,
авион лети, а ја немам крила!
Престали сви су снови неумрли.
Све слути ноћ ће разблудна и чила

опет од мене заискати сету.
Нестаје снаге да патим, јер волим,
па судбу худу рад’ поклањам свету
који ме створи несретно охолим.

Земља и небо линија је танка,
пређена давно невидљивим треном
Ти летиш, а ја у смирају санка
поново рудим с новом успоменом.

Молим се Богу да свемоћна птица
уназад крене и путањом преком
пред мене слети, да ти луталица
дете у мени учиниш човеком!

МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић


МЕНИ ЈЕ ЛЕПО

И сваки пут кад чујеш црквена звона,
сети се да те је волела она.
Сад ветар носи успомене, ко увело лишће.
Проћи ће године када ћеш схватити да си изгубио.
Немој очајавати јер мени је лепо.
Са буром путујем,
над морем пловим облацима меких паучина
исткани златним сјајем што их сунце баца
и таму претвара у наду.
Настави даље, немој стати, не окрећи се,
јер ће те стићи боли и наврнути сећања
која ће душу да ти сломи.
Не мисли на мене, јер мени је лепо,
знати да ме је волео неко.
И сада срећу тражи,
из успомена мене не буди.
Повредиће те дубоко,
јер мене нема.
Твоје су речи,
ко сутон дана одзвањале у мени.
И свака помисао на те,
зави ме у црно.
Ал’ мени је лепо,
не тражи ме, не буди успомене старе,
болеће те, а бол тешко престаје.
И сад се чују црквена звона,
на тебе ће увек мислити она.
И кад сунце сија и ветар дува,
море хуји и ноћ се свија.
И кад падају горке кише.
Ал’ мени је лепо,
у тами далекој,
где боли нема и вечност постоји,
а сенке нестају у измаглици.
И нек те сваки одјек звона у даљини,
подсети на мене.
Ал’ не буди успомене,
јер бол тешко престаје.

Настави са читањем “МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић”