Дан: 20. август 2021.

Autor pesama: Natalija Rajić

MESEČE

Meseče, ne gasi svetlo!
Ne ubi nadu!
Ne ostavljaj me samu
U ovom velikom gradu.

Ne dopusti da patim.
I pomozi mi da shvatim
Kojim putem iz ponora
Najlakše da se vratim.

U naručje me uzmi
I dibro me pazi
Dok hodamo po tvojoj
Zvezdanoj stazi.

_____________________________

Tužno kod čoveka

Ima nešto tužno
Vezano za samog čoveka
Neka tiha bol
Što tiho jeca
Neka nevinost
Neka čistota
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Neka skrivena patnja
Nešto što u tebi plače
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Budno je još i kad su deca
Ta zbunjenost i ne znanje
To tužno kod čoveka

Ковчег успомена – Невенка Алиспахић

Сва пролећа су далеко
лета одавно немају исти сјај
док јесен увелико корача
ка хладним, каменим, зимским дворима.

Отворен ковчег успомена
тихи сведок прошлог времена
стоји испред мене и прича приче
незаборављених људи и предела.

Успомене потискују сећања
маме заборављене осмехе
грејући охладњело срце
топлим мирисима и нежним нотама.

Попут најфиније чипке
испреплетене године предамном стоје
без жала, без кајања, без сете
с питањем само, куда тако пролете.

Затварам ковчег стари
остављам прошлост прошлости
успомене нека скривене стоје
недодирљиве, неупрљане, нескрнављене.

Живот иде даље, без пуно питања
без освртања и места за дуга стајања
поглед у огледало не обећава
да још има времена за ковчег нових успомена.
Настави са читањем “Ковчег успомена – Невенка Алиспахић”

ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН – Синиша Милић


ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН

Данас песник своди један рачун.
Извесно је, десиће се обрачун.
Прича се, да неком прети,
говоре људи, песник се данас свети.

Свети се мртвом, свети се живом,
свети се невином, свети се кривом.
Па се крију сумњива лица,
по обрисима прашњавих улица.

И гле, неко промаља главу,
хоће узети песнику славу.
Вичу људи, то је тај,
што песнику прорече крај.

И вичу још, тај је, тај је мета,
ал` није то људи, није освета.
Обрачун је то, чујеш ли свете,
друго је то од освете.

Јер, мора се знати ко је бољи
и ко претећи ће, по Божјој вољи.
Чекао је песник дуго, да се врати,
онај чије трагове већ одавно прати.

И на мегдан песнику, гордо је стао,
и један од њих, ко покошен је пао.
Још по неки глас о обрачуну том кружи,
кад сазнало се ко је био бржи.

© Синиша Милић

ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО – Даница Рајковић

ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО

Живот ме је учио
да не пролазим истим путем.
Стресови ме наводе на грешке
и почињем да лутам.

Осећала сам се сигурно,
поред мене био си ти.
Понекад дајем све од себе,
ту доброту не препознају сви.

И сама помисао ме води,
колико је породична веза света
и направим последњи корак,
да не постоји препрека.

У глави ми плету мрежу,
као да паук шета,
а ти си ме научио,
колико је породична веза света.

Настави са читањем “ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО – Даница Рајковић”