У пола девет поглед к’ небу хрли,
авион лети, а ја немам крила!
Престали сви су снови неумрли.
Све слути ноћ ће разблудна и чила
опет од мене заискати сету.
Нестаје снаге да патим, јер волим,
па судбу худу рад’ поклањам свету
који ме створи несретно охолим.
Земља и небо линија је танка,
пређена давно невидљивим треном
Ти летиш, а ја у смирају санка
поново рудим с новом успоменом.
Молим се Богу да свемоћна птица
уназад крене и путањом преком
пред мене слети, да ти луталица
дете у мени учиниш човеком!
(Прочитано: 122 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.973 пута)