ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић

видео снимак


аудио снимак

ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ

Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…

Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?

Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!

Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?

У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?

Настави са читањем “ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”

ДРАГИ МОЈ – Марина Адамовић

Драги мој,
Ако одлучим да постанем Џонатан Ливингстон, не исписуј ми поруке Ажара…
Псеудо јесам – признајем, али саморазумевање се попело на врх драмске гиљотине… опрости, опрости, лакше ће ти бити без гаврана – очерупаног и са кљуном међу камењем за лом ..
Драги мој, никада нисам била мачка коју шутну, па пре кафилерије, ипак, помилују… Зашто стално играм коцкице са Хемингвејем, Цветајевом, Бротиганом, Јесењином…? Нећу ти о томе причати сада… Баци каменчић са Партенона, нека се котрља до Егеја… када чујеш “бућ” значи да сам испила неисцрпно ведро лудости мудраца…. Предуго сам гризла непотребне омче и драперије од зарђалог гвожђа
Гледаћу те са Алфа Регулуса
бацати ти паперје са деснога крила у
оно дубље
да
до самога дна
Твоја
(и након лета)
ја