Добродошли!
ВИСИНОМ ЖИВЕ
Постоје такви који нас врате,
у дане тавне, тајне сате,
осветле наше највеће тренутке,
пренесу радост, да нестану ћутке.
Ти необични људи, адиђари светла,
радују трајањем, ко дете осмехом,
животе им троше те широке душе,
истинити живе, с именом утехом.
© Андреја Ђ. Врањеш
MESEČE
Meseče, ne gasi svetlo!
Ne ubi nadu!
Ne ostavljaj me samu
U ovom velikom gradu.
Ne dopusti da patim.
I pomozi mi da shvatim
Kojim putem iz ponora
Najlakše da se vratim.
U naručje me uzmi
I dibro me pazi
Dok hodamo po tvojoj
Zvezdanoj stazi.
_____________________________
Tužno kod čoveka
Ima nešto tužno
Vezano za samog čoveka
Neka tiha bol
Što tiho jeca
Neka nevinost
Neka čistota
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Neka skrivena patnja
Nešto što u tebi plače
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Budno je još i kad su deca
Ta zbunjenost i ne znanje
To tužno kod čoveka
Сва пролећа су далеко
лета одавно немају исти сјај
док јесен увелико корача
ка хладним, каменим, зимским дворима.
Отворен ковчег успомена
тихи сведок прошлог времена
стоји испред мене и прича приче
незаборављених људи и предела.
Успомене потискују сећања
маме заборављене осмехе
грејући охладњело срце
топлим мирисима и нежним нотама.
Попут најфиније чипке
испреплетене године предамном стоје
без жала, без кајања, без сете
с питањем само, куда тако пролете.
Затварам ковчег стари
остављам прошлост прошлости
успомене нека скривене стоје
недодирљиве, неупрљане, нескрнављене.
Живот иде даље, без пуно питања
без освртања и места за дуга стајања
поглед у огледало не обећава
да још има времена за ковчег нових успомена.
Настави са читањем “Ковчег успомена – Невенка Алиспахић”
ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН
Данас песник своди један рачун.
Извесно је, десиће се обрачун.
Прича се, да неком прети,
говоре људи, песник се данас свети.
Свети се мртвом, свети се живом,
свети се невином, свети се кривом.
Па се крију сумњива лица,
по обрисима прашњавих улица.
И гле, неко промаља главу,
хоће узети песнику славу.
Вичу људи, то је тај,
што песнику прорече крај.
И вичу још, тај је, тај је мета,
ал` није то људи, није освета.
Обрачун је то, чујеш ли свете,
друго је то од освете.
Јер, мора се знати ко је бољи
и ко претећи ће, по Божјој вољи.
Чекао је песник дуго, да се врати,
онај чије трагове већ одавно прати.
И на мегдан песнику, гордо је стао,
и један од њих, ко покошен је пао.
Још по неки глас о обрачуну том кружи,
кад сазнало се ко је био бржи.
© Синиша Милић
ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО
Живот ме је учио
да не пролазим истим путем.
Стресови ме наводе на грешке
и почињем да лутам.
Осећала сам се сигурно,
поред мене био си ти.
Понекад дајем све од себе,
ту доброту не препознају сви.
И сама помисао ме води,
колико је породична веза света
и направим последњи корак,
да не постоји препрека.
У глави ми плету мрежу,
као да паук шета,
а ти си ме научио,
колико је породична веза света.
KAДА БРДА МОЈА УТИХНУ
Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.
Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.
Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.
Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.
Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.
Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.
Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“ крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.
Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.
Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.
Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни изгинули.
Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.
Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.
Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.
И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И душама победника.
ТОНЕМ!
Тонем у ништавило
које је вешто спаковао овај свет
у представу којој сви аплаудирају.
Тонем
јер не разумем
шта је на њеној површини,
иако је сви воле.
Глумци који играју ову хит представу
су људи с којима сам провео живот,
био сам део ансамбла,
несвестан ове сурове истине.
Заслепело ме је светло позорнице,
аплаузи су ме тргли.
Док сам уживао
у овацијама усхићене масе,
схватио сам празнину свега.
Пливао сам сам
у погрешном смеру
и погрешном мору,
о какве илузије!
Тонем јер желим да дотакнем дно,
да се отиснем како бих испливао
на другу површину.
Nije ovo moja galaksija
Niti je ovo željeni Svemir
Neko se pritajeno uvukao u naše živote, moj
Ta nit seže sve od prapočetka
Ni mač Aleksandra Makedonskog ne može razrešiti ovaj čvor
a time bi bila osvojena istočna carstva, jedan neistraženi svet
Ovo je najljuće čvorište univerzalne niti
Tamo gde se život i večnost susreću
Mesto, gde će život od večnosti biti zauvek razdvojen.
Nemim pogledom koji se prostire kroz vreme
pratim taj proces.
U nemom mimohodu
prošli smo mi nekoliko puta.
I nema se šta zameriti našem rodu
jer, anđele na grudi prigrlismo
dok najmračniji od njih, tu odavno spava.
Mirise udisasmo tela zadihanih
svako u svom katarzičnom svodu
tela smo osećali samo tuđa,
uvek nemi, uvek u mimohodu.
Kada je došao trenutak sažimanja
ničega više bilo nije.
Niti mirisa, niti sećanja
tek pregršt sumnji i pokajanja,
jednom rodu u njegovom nemom mimohodu.
Kad poslednji udah ispuni moje grudi
želeo bih da me zagrli ONA, nikako Lilit.
To bi značilo da sve naše ljubavi, nisu bile skrivene mržnje
zbog rana koje nosimo od trenutka svoga nastajanja
a kog’ pamti i kosmička prašina.
Tada bih znao da svaki dati mi poljubac, nije bio smrtni ujed
a milovanje, kidanje mesa u međusobnoj agoniji.
Čekao bih zatim, da uplovimo u mirne vode Akaše
nikako u sumporne vode Stiksa,
čija bi isparenja samo pojačala halucinaciju izazvanu životom;
U ovoj, čudnoj zemlji.
U ova, čudna vremena.
Želeo bih da me za kraj, zagrli samo ONA .