KAДА БРДА МОЈА УТИХНУ
Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.
Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.
Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.
Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.
Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.
Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.
Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“ крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.
Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.
Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.
Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни изгинули.
Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.
Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.
Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.
И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И душама победника.