У пољу измаглице што снено око опи
и тајанству тишине где задња чежња гасне
заруди вапај тужни што се са душом стопи
и суза, бисер сјајни спознаје неме, јасне.
Шапућем збогом дану који заче се тмином.
Што силне неспокоје рад нуди госту новом,
који бесциљно лута разбуђеном тишином.
Дах невидљиве туге мами скривеним зовом.
Мириси прошле ноћи јутарњу росу мију
дахом пролећа које немирне снове нуди.
Целивам покој среће, кошмаре који бдију.
Уморан лежем, снивам, ал’ крик безнађа буди.
Још мами занос прошли који неће да схвати
да као лахор нежни прохуја време хтења.
Разгаљен врисак душе још трепери и памти
све чежње, неспокоје, реч која судбу мења.
Бледе остаци сјаја очију немих, згаслих,
јер ласта стреми к југу, полеће са мог плота.
Полетео бих за њом, али због крила сраслих
овде ћу дочекати јесен сурог живота.