ЛАСТА- Душан Комазец

У пољу измаглице што снено око опи
и тајанству тишине где задња чежња гасне
заруди вапај тужни што се са душом стопи
и суза, бисер сјајни спознаје неме, јасне.

Шапућем збогом дану који заче се тмином.
Што силне неспокоје рад нуди госту новом,
који бесциљно лута разбуђеном тишином.
Дах невидљиве туге мами скривеним зовом.

Мириси прошле ноћи јутарњу росу мију
дахом пролећа које немирне снове нуди.
Целивам покој среће, кошмаре који бдију.
Уморан лежем, снивам, ал’ крик безнађа буди.

Још мами занос прошли који неће да схвати
да као лахор нежни прохуја време хтења.
Разгаљен врисак душе још трепери и памти
све чежње, неспокоје, реч која судбу мења.

Бледе остаци сјаја очију немих, згаслих,
јер ласта стреми к југу, полеће са мог плота.
Полетео бих за њом, али због крила сраслих
овде ћу дочекати јесен сурог живота.

Промоција стваралаштва Милана Марковића Лаке

У Белој сали КЦК у Крушевцу 25.08.2021. године одржана је промоција 3 књиге Милана Марковића Лаке, члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Промовисане су књиге: 55.Гранични батаљон, Ђенерал Раденовић и Песнички времеплов. У промоцији су учествовали: Ненад Соколовић – директор Историјског архива Крушевац, Вукашин Раденовић – капитан Жандармерије, Светлана Ђурђевић – ПоезијаСРБ, Градимир Карајовић – ПоезијаСРБ, Данијела Нела Јевремовић – ПоезијаСРБ, Невена Татић Карајовић – ПоезијаСРБ и Милан Марковић – аутор књиге. Програм је водила и уредила Јелена Ђорђевић – Пи-Ар Културног центра Крушевац.

Настави са читањем “Промоција стваралаштва Милана Марковића Лаке”

Pesma o mojoj ćerki

  Pesma o mojoj ćerki – Darko Rašeta

U jednom biću malom,
u jednom srcu sjajnom,
u oka tvoja dva
našao sam svoj smisao ja.

U osmehu tvom lepom,
koji stavlja dve tačke na sve,
Bog veliki dao mi je sve, baš sve.

Kćeri moja, tvoj je glasić najdraži i mio, meni je kao anđeosko krilo.
Moje srce okreće se ka njemu,
da sluša tu melodiju i poruku snenu.

Hladan zid u tvom prisustvu počinje da greje, tvoja umetnost dodirom čiste duše na bolje menja sve.

Od ovog sveta veliko srce pravi,
ljudi zastaju u čudu da vide da l su u snu ili na javi.

Ova pesma tvoju priču priča,
imam sreću da je podelim sa svima.
Eho tvoga bića odjekuje kroz mene
da natopi smislom sve suve duše kojima srce vene.

Jednog dana ti ćeš porasti,
možda drugačiji biće svet.
Moja planeta se nikada promeniti neće jer ti si meni sve, baš sve.

U jednom biću malom,
u jednom srcu sjajnom,
u oka tvoja dva,
našao sam svoj smisao ja.

~ Darko Rašeta

ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић

ПОНОВО УПОКОЈЕНА
Правда за Сташу
Још ти душо моја певам успаванку,
песму њену мила на небу ћеш чути.
Мајци си звездица, што је месец скрива,
до тебе су моји трновити пути.

Неутешној мајци шта бол да ублажи?
Принцеза је њена у небеском рају.
У очају своме гледа игру деце,
желећи свој живот да приведе крају.

Плишани меда дал ти друштво прави?
У Божијем рају знам да ниси сама,
Богомајка крило твоје је окриље,
али твоје срце чува твоја мама.

Горде мртве дусше уграбише тебе,
њихово је срце ко камен ледени.
Као диван цветић уграбише клети,
отргоше живот детету медени.

Анђео ти Божји на рамену спава.
И теби ће душо да израсту крила.
Вoлeће те мама, бићеш јој у срцу,
наћи ћу те мила, ма где ми била.

Осетиће клети сво проклетство мајке,
када своју децу прихвате у крило .
Сетиће се злога теби што чинише,
дал` ће њима тада да закуца било.

Да ли правде има, ил` је правда слепа?
Божја правда стиже к’о учини злога,
проклињаће себе што ми тебе узе,
њега нека стигне та правда од Бога.

Богомајка теби нек ране зацели,
оне што су клети теби учинили.
Свето ће ти миро бити помазање ,
дочекаћеш мајку сва у рајској свили.

Настави са читањем “ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић”

РЕКА СПОМЕНА – Филип Булат


РЕКА СПОМЕНА

Прастарој ћуди с’врха неба сину
да порекне привидне сласти горчину.
Увезане књиге горе у камину,
у њима сиромасима удељују ситнину.

Шта је било јуче? Ко се пита данас?
Што човечног сутра мимоилази талас.
Ето, гле олуја, ко ће држат правац?
Чувати палубу и мотрити прамац.

Ко ће да гаси пожаре што пламте?
Да хвата се у коштац са страхотом ватре.
Повијени репови, ледне зиме-циче,
ни лоше представе на то не личе.

Глумаца је много за тесну сцену,
скривени суфлери предњаче трену.
Изгледа да свашта има своју цену,
ал’ неке су тајне скривене у трему.

Тамо где река спомена жубори,
ту се правде барјак поносно вијори.
Искрености барка правим курсом плови,
јунаштва, милоште… Данас-пусти снови.

Настави са читањем “РЕКА СПОМЕНА – Филип Булат”