Čuli ste li, da mrak ima lice.
Kako vetar prozbori, sve tiše.
To je grobljanski pesnik, nemilice
zamolio reku da umesto njega piše.
O, kako skromno ta prevara zvuči,
kad zatrube mladi stomaci, prazni.
Za čiju feštu da se smrt naruči,
kad lažu da život je prolazni;
Zaboravili ste reči ratova čednih.
U koju smo to krv zagazili mučno.
Moje oči dajem za ljubav bednih
što razumeju glad halabučno.
O, presveta knjigo glasova noći,
čije kočije sad voze, prozirni satiri.
Reci mi najdraža gladi, majko moći,
hoće li ovo pero, ljubav i smrt da pomiri,
Ikona zelena, mračnog, nebeskog svoda.
Ne mari za mene i moje ptice.
Usmrti me mrtvog i kada hodam,
jer niste čuli da mrak ima lice.
(Прочитано: 68 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.176.197 пута)