СНОВИ БЕЛИ
Пред оком видим море плаво,
а мени жао што зелено није,
кроз низку снова, речи,
буди срећан што је твоје,
могло је бити и без боје,
шта би рекао да је Мртво,
у коме рибе не постоје.
ОДБЕГЛА ВРЕМЕНА
Скрушених надања,
остале су приче
и са њима потрошене године,
стигли замори,
казнило га време,
куда без себе?
Како бити море без соли,
сачувати сећање.
Како? Кад и радост боли.
ВЕРТИКАЛА ДУХА
Разумом небу ближи,
бескрајан,
отишао у зборник светлости.
ОБИЧАН
Он носио време,
ређао слике, галерија цела.
Живот мучен,
за њега било је касно,
ех време,време, чуо је из себе,
ја у теби тихо, ти у мени гласно.
БРАНИТИ
Ко се на гнусно одлучи,
у име Сунца времена,
бранити љубав мајци,
може ко нема имена.
Много је ружног у животу ходу,
од песника тражити да песме не пише,
како иком живом,
бранити да дише?
© Андреја Ђ. Врањеш
