Добродошли!
Лутам ноћу поспаним улицама града , тражим спас и утеху изгубљених душа . Облаци прикривају месец , почиње киша , јака, хладна , јесења .
Бежим, трчим кроз празне улице , мокар до голе коже . У трку скидaм џемпер и мајицу , џабе.
Ветар диже прашину и папир ковитла их по тами .Хладноје
Бежим у своју зграду пешкиром бришем косу . Јесења киша над Београдом , хладна , све растерује са улица , најављујући , да долази зима.
Nadolazeće misli
Nadolazeće misli neka se roje.
Zatvoriću oči i danas,
da gledam tebe u mladosti kroz dugine boje,
a nadolazeće misli neka se slobodno i dalje roje.
Moje nadolazeće misli,
dok sedim u tihoj seni,
su tvoji izbledeli pogledi sneni.
Moje nadolazeće misli
pamti vetar dok briše skrivenu suzu jednoj tužnoj ženi.
Zvuci tihe muzike iz daljine
remete sklad i mir, raznose
moje nadolazeće misli negde,
daleko od mene.
Ostaje mi samo izbledelo sećanje
na mladost i voljenog tebe.
Kad zatvorim oči,
vidim, ko nekad, dugine boje,
zato i puštam nadolazeće misli o prošlosti i mladosti —
neka se roje.
Zagrljajem bih otopila sante leda,
da mogu da vratim tvoje poljupce od meda.
Nadolazeće misli mi greju dušu.
Volim da pamtim te naše noći,
volim da pamtim kako su me gledale tvoje snene oči.
Nadolazeće misli o mladosti i teb čuvaću u srcu da izblede nikad dala ne bi.
Digle se zlatne kule
Čuvaju ih pretorijanske straže
Od sirotinje koje hleba mole
Mladosti koja svetla traže.
Cepaju gospodari život ko nahije
Igraju sudbinama ko spahije
Samo da ih dvori napaćeni narod
Jer ko je gladan taj je izrod.
Na dvoru uvek trpeza puna
Dok seljaku otima se vuna,
E paraziti za vas leka ima
Dok nas šibate strahom i porezima.
Vi plovite na leđima radnika
Deca vam bahate po dvorovima
Žderući dukate naših unuka,
A narod na koskama i palentama.
Delite rod na paše i junake
Pljujete po kostima svetih ratnika
Dok lijete vino na galijama a svira muzika
Nas pojedoše lešinari i muke.
Pune vam kase gospodari
Pa za narod niko ne mari
Kupili ste vinograde u tuđini
Kad dođe vreme giljotini,
Upamtite sad je vaše vreme
Ali za dan se točak okrene.
Zato bahati gadovi bogataši
Budite narodu dobri pajtaši,
Jer možete osvanuti goli i bosi
Hladan vetar sve će da vas pokosi.
Јуче дође кум , да ме види Пописмо кафу , и ракију , мученицу.
„Куме,“ рекох , „волео бих сутра ујутро да одем у цркву , да се причестим .“ „Добро,“ рече ,„долазим .“
И дође . Поможе ми да сиђем низ степенице , седе ме у колица , и одгура у цркву .
Уз пут , сретосмо многе комшије . Видим им по очима изненађени су нашим сусретом Љубазни , а тужни погледи пустише ме да прођем
Стигосмо баш на време . Служба је почела . Гужва је Уђох својим ногама . Присутни ме погледаше . Пред иконом се прекрстих , и помоли Богу.
Баш тада , када су сви у глас говорили молитву , Символ вере , осетих да стојим . издржах целу службу на ногама .
После , приђе ми свештеник рече: „Ипак си дошао .“„Увек , кад год могу ,“ одговорих му , на изласку .
Лепо сам ишао , као да сам снагу добио . Кум ме одгура у колицима . Кад стигосмо кући са кумом попих кафу Ћутали смо .
,,Кад год хоћеш , само реци рече он ” на изласку.
Тихо сам плакао . За себе. Цео дан.
Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај душо моја недавно стасала,
Умиј се јутарњом росом
Безбрижна срећо снагом запасана,
На столу стоји славски колач,
Мамино умјетничко дјело,
Цијелу ноћ га шарала.
Пробуди се најмлађи,
Најлуђа радости наша,
Сви смо се пробудили,
Само нам се ти успавао
Као да није Крсна слава,
Као да не миришу љубичице
И не слијећу ласте на кровове.
Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај рођено наше, мир куца на врата
И побожно улази,
А гдје си ти
Јуначко кољено да га домаћински дочекаш
Пред иконом и кандилом.
Зар ниси одсањао све битке
За Свету српску земљу,
Безброј малих и великих побједа,
Рано моја љута, непреболна,
Јутрос спокојно спаваш и сањаш
Свијетлу недосањану слободу,
Док Ђурђевданска звона звоне уранак.
Све страсти, што су у мојим мислима никле , путују полако и нестају у смирају моје душе . Која покушава са Богом да разговара .
Све се претворило у ништа . Сва бол, сва патња , нестали су у времену када је нешто могло да буде , а није .
Прошло је мирно . Већ заборављена младост , опет је рођена . Жмарци заборављени опет јуре кичмом , до стомака.
Ех , било је…Сада седе косе стоје на олтару наше младости , која је прошла брзо , као пролећна , топла киша , брза и нестала у даху .
Али остаје , само као , нада која још трепери у нама.
Сјаје звијезде свијетле тачке на небу,
Док бирам моју најдражу звијезду
Упијам вишеградско вече
Сочно попут поморанџи у сазријевању
Дотакла бих те длановима
Да осјетим твоју потребу за мном,
А да сакријем чежњу за тобом,
Вријеме је створено за љубав,
За тренутак, не марeћи за трајање,
Док млад мјесец плови обзорјем
Дођи да се спојимо са вјечношћу,
Љубав је смарагдно бескрајна,
Драгуљ младости и бесмртности.
Пригрлила бих те да вријеме не побјегне
Ноћ је изазова која нема цијене,
Ја те могу чути,али ти не чујеш мене
Немам те, плашим се заплакаћу.
Волим те и запиткујем
да ли си срећан и што ћутиш
и да ли је туга оно што те мучи.
Волим те и бринем
за љубав у свакој речи
и срећу која зна и да плаче
и радост која зна и да кука.
Волим те и треба да знаш
да ме нико неће одвојити од тебе
због душе која ми је пружила уточиште
и која ме разуме и схвата и кад сам љута.
Волим те и немој да мислиш
да је то навика која нас веже
и која се чуди свему што нас снађе
и раздваја и спаја истог тренутка..!?
