S A N

Oprosti mi Boże,za grehe ne sudi
zažari se srce upali mi telo
kad mi oko pade na te bujne grudi
greh mi posta sladak,uzdrhta mi telo

Pa pogled odluta niz obline vrele
ko grešnik kraj odra od požude stenjem
i sve njene draži nežne,tople,smele
čine da se topim pod sopstvenim htenjem

Ja joj pružih ruku,ona ruku dade
u dodiru kože večnost kao plima
druga ruka sama na grudi joj pade
zar od tvoje Bože milost veće ima

Dodir njezin beše mekan kao svila
oprosti mi Bože,zbog nje mi ne sudi
jutro je odnese,u san mi se skrila
da joj zračak sunca obraz ne zarudi.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
11.10.2025g.

ТОЉА

Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?

Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.

Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.

И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.

Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачке мале смијавице.

Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.

NISAM SE PROMENILA – Latinka Djordjević

NISAM SE PROMENILA

Nisam se promenila,
samo sam naučila da ćutim,
kada me ne razumeju.
Ne trošim reči na one
koji ih ne čuju.

Nisam hladna, samo više
ne dopuštam da me rane lako dotaknu.
Naučila sam da i tišina
zna da govori,
često jače od hiljadu
glasova.
Настави са читањем “NISAM SE PROMENILA – Latinka Djordjević”

УПРКОС ОЛУЈИ – КОЗИЋ САША

Плачем.

Смејем се.

Гушим се .

Губим се .

Не разумем .

 

Сунце кида облаке .

Олуја се спрема .

Долази .

 

У глави ми збрка ,

не знам у чему је фрка .

 

Долазе ,

кришом ,

руше свет ,

праве неред .

Уживају у њему .

 

Зло се смеје .

Руши темеље живота ,

руши само себе .

 

Гробља ће бити мала

да приме њихове скелете .

 

А ми ,

живећемо ,

инат њима ,

преживећемо

њихове паклене олује .

СТРАХОВАЊЕ

Лудило у мени,

Распомамљена страховања

Раздиру ме.

Како да растјерам магле

Што око мене круже,

Пријете сивилом да

Обоје моју душу.

Жељна сам те до бола,

Али срце дрхти испод јабланова,

Док оплакујем будућност.

Има ли наде?

Моја да је препознала бих је.

Život nema reprizu

  1. Život nema reprizu

 

Kad dođem na znak STOP, stanem —

nema dalje.

Osećam — taj znak je blizu,

a život nema reprizu.

 

Kraj puta je,

i nema više izbora —

idem gde se ići mora.

 

Šta je bilo — bilo je.

A želja je pun džak ostalo.

Kad stavim na vagu,

više je neostvareno.

 

Zato moj savet onima

koji još nisu stigli do znaka:

ne mislite mnogo,

ostvarite želje iz svog džaka.

 

Jer i želje mogu da ostare,

da se pokvare.

One su ostvarive —

dok si još u putu.

 

Ne skrivaj ih od sebe.

Zausti, kaži — sebi pomaži.

Ostvari što više,

dok imaš vreme.

 

Jer kad stigneš do znaka STOP

a svakom je jednom blizu—

shvatićeš, biće kasno:

život nema reprizu.

Жена

Само се с тобом у мени буди жена,
Саткана од снова дивља неспретница,
У наручју твоме постајем блажена
Кротке смјерности подла издајница.

На додир твојих дланова у коси
Сва су моја чула јутром прегажена
Растварам се као пупољак на роси
Једино с тобом ја постајем жена

 

 

МОЈ КРЕВЕТ – Јелена Илић

Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова

И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина

БОРИМ СЕ – КОЗИЋ САША

 

Борим се да не упаднем у ништавило живота . Да разумем захтеве природе свог бића.

Све што знам, подредио сам еволуцији свих добрих ствари .

Покушавам да не паднем духом да не залутам у другу страну нечаситвих мисли које покушавају да ме преузму , да одреде мој правац и моје мишљење .

Борим се да останем на путу који води у мирну еволуцију животног пута .

Створени смо да волимо, да мислимо , да патимо , понекад и да плачемо , свесни да постоји и боље сутра , за које треба да се боримо

.

_________________________

НЕ ПИТАЈ

Ноћас не питај шта ми мисли кида,
Моје су мисли вртлог тишине и олуја,
Прошлошћу садашњост прожета,
Одраз твој на мјесечини,
Звјездана прашина у твојој коси,
Тихи шапат, побегуљо моја,
Приђи да гледамо посљедње свјетиљке
Како се гасе.
Ти си птица на мом длану, желиш да полетиш.
Ништа зато ноћас немој ме питати,
Не питај зашто наша дјевојчица
Није рођена у октобру,
Тај мали плод среће је је дио тренутака,
А ми тај тренутак нисмо имали.
Имали смо ноћ попут ове
и неиспијену жудњу
Ноћас,
Ноћас ми немој рећи да се све понавља,
Да се може поновити сјај у твојој коси,
Ја сањам далека пространства,
Сутра је нови дан хоћу да летим,
Птица сам, летим…