JESEN ŽIVOTA-Ljiljana Tamburić

JESEN ŽIVOTA

Vetar nosi miris lišća zrelog,
mokre zemlje i trave polegle,
apatija preplavlja me celog,
u čeljusti slabosti me stegle
pa sa sobom ne znam šta da radim,
da sam sebi jadom ne dosadim.

Rešim da se kiši suprotstavim,
pa izađem na put što se pruža…
Nigde nikog bar da mu se javim,
pokisla mi na reveru ruža,
a potočić niz obraz mi lije
s tugom shvatim da to kiša nije.

Slane su te kapljice iz oka
kao da su istekle iz mora,
a srce mi probada žaoka,
oklopila žutilom me gora…
Nespokoj mi pod kapcima spava,
neki nemir vidik mi zatvara.

Jesen nema rukavice damske
da me njima pomiluje blago,
već me gura u dubine jamske
gde je vetar lišaje naslag’o…
Rado bih joj okrenuo leđa
kad me tako bezrazložno vređa.

Planine se u maglu obukle,
pod nogama krckaju mi grane…
Kišne noći tamom me dotukle,
sam previjam i sam ližem rane…
Ugnjezdio očaj se u duši
života mi jesen snove ruši.

Ja bih nazad… Nazad se ne može,
kroz šipražje ne vidi se staza…
Trnjevlje me seče preko kože,
u daljini vidim prizor jaza…
Jesen legla na slaba ramena
gricka zadnje korice vremena.

Ljiljana Tamburić

Удахнућу мирис реке – Даница Рајковић

Удахнућу мирис реке

Најлепше пејзаже имаш
ти моја лепа планино.
Удахнућу мирис реке и њене стене
на висоравни Јастрепца.

Како се човек мења,
тако се мења и пут.
Каменици ударају једно о друго
и од песка направили мосту стуб.

Различити путеви се рачвају
и различите могућности настају.
Корачала сам разним стазама
и до беле стене стигла.

Твоја висока трава
додирује ми лице…
Најлепше јутро у теби,
у загрљају твоме певају птице.
Настави са читањем “Удахнућу мирис реке – Даница Рајковић”

СНОВИЂЕЊЕ

Ако вам кажу нису ту

И кажу вам да су пали,

Вјеровати им немојте

Нису вам зборити знали.

 

Синоћ сам видјела брата

При трептају звијезде

И сву његову сабраћу

Небеском кочијом језде.

ГЕНЕРАЦИЈА СЛОМЉЕНИХ КРИЛА – КОЗИЋ САША

( ПАМФЛЕТ ИЗГУБЉЕНЕ МЛАДОСТИ )

Генерација смо којој су у младости сломили крила .

Закачила нас је реформа школства , усмерено образовање . Рат у Словенији, Хрватској , Босни и Косову. Распад државе .

Гинули смо , слуђени животом правих губитника . Изгубили смо младост , државу , а на крају , себе.

Петооктобарски сан , обећања о супер животу , о бољитку целе државе . Просперитет је дошао , само за одабране . Тотални  колапс.

Сада , када смо се подигли дођоше ко зна одакле да нам украду државу , оно мало живота у нама .

Живимо га , у инат . Нећемо га дати никоме . А нарочито , њима.

Слово о судби

Олујама и ветровима шибано
иступи пред нас, у црној ризи,
лице пустињака.
Бројаницу међу прстима пребира.
Подиже руке, тајац,
а он, загрме:

Дошао је браћо моја,
час посезања за истином.
Зло се нама Србљима спрема
Упиљило се у нас урокљиво око
злосреће и неправде .
Такав нас белај трефи.
Под стег српства окупљени,
везани за жртвеник судбе
као усамљено молитвено дрво,
потомци смо врлих и порочних,
силних и неумољивих,
јуначних и милосрдних.

Покорних само пред Господом!

Јер барјак је част и слава!

Бог је, браћо, највећа сила
која кажњава и прашта.
Још једном искушава нашу верност.
Крст следите,
душмани од њега страхују.
Само поган заборавља свога Бога,
а они за Бога не знају.

И мисао једну на уму да имате,
овде су у питању слобода и „част“.

Своје животе треба да дамо
за част мајке.
На њеним груд`ма никосмо.
Образ Србије мора да остане
светао и неукаљан,
као млеко којим нас је одхранила.

Наш пут у историју је само један,
пут крви, смрти и огња.
Пут наде, истине и правде,
чојства и јунаштва.

Судбина нам је трнов венац наменила.
Смрт нас је целивала у чело.
Са овог пута нема одступања,
нема назад!
Само чисте душе одлазе у небеску Србију
тамо где су милиони српских мученика.
путем части небеског отечества.
На устима Господњим,
спокој им је вечан!

И зато браћо у бој,
у вечну славу!

И ништа под капом небеском
није било тако истинито
као сузе ратника.
Људи су чудно звериње.
Полете шајкаче као `тице.
и поклич одјекну :
Урааааа!!!

Vatrau paklu

Vatra u paklu

 

Rane mi cepaju utrobu.

Trnje i igle bodu mi dušu.

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori snovi i noćne more,

po težini podnose se lako.

 

Ovo što kida, ovo što cepa,

meso i kosti i strah što ruši,

razara ponor u izgubljenoj duši.

 

Nemam ja snage da podignem pogled,

nemam ja nade — ovo će i onako u nedogled.

Svet mi se srušio i sve je crno,

samo da ne boli tako puno.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Najgori ćemer, najgori jad.

 

Rane mi cepaju utrobu,

trnje i igle bodu mi dušu,

više no ikad, na dnu sam samom.

Prekriven mi život crnom tamom.

 

Nema mi spasa, nek odem brzo.

Razbijena volja za životom,

ko čaša od stakla.

 

Đavoli dragi, evo me, stižem —

otvarajte svoja vrata od pakla.

 

A ko bi rekao da će to tako…

Samo da se požuri — polako

I vatra u paklu mi se čini

da peče — jako.

D A R O V I

Još sakupljam srcem darove sa neba
dok manastirska zvona molitvom zvone
pa posolim dušu na koricu hleba
da nahranim alave,gladne demone

I potrčim stazom gde hodaju slabi
da pronađem duše,ostavljene,same
kao kada pastir svoje stado vabi
da im grešne duše odvrati od tame

Na tamjanu pleše nevidljivo pero
i piše mi spise duhovnoga mira
kroz mene se pretače nebesko jezero

sen anđela trepti na velu svemira.
U tišini svetla svetoga predanja
u duši mi šapću reči pokajanja.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.10.2025g.

ПРОЛАЗИ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Пролази време , затворено у чауру наших живота . Пролази мимо нас тек касније схватамо Дa краде наше животе уводећи нас у путеве који воде у лагану смрт . У којој нема времена ни пустих снова , само ништавило непостојаће слепе истине која руши све норме постојања живота у нама . Надамо се истини , правди као водиљи и тежњи наших живота стварајући време за нас , свесни да су га богови створили , за све који су прошли животну причу

 

 

ПЕСМА ЛАКИ – Љубодраг Обрадовић


ПЕСМА ЛАКИ


Кажу иде Лака,
корак му лак!
Види јунака,
баш је опак!

Момак
млад, а искусан,
кренуо у рат да одбрани Косово.
Ко из камена исклесан!
Ми кажемо наше, они њихово.

И тече крв уместо зноја,
ми бранимо наше…
И нема спокоја.
Тек ће да се плаше.

И остварио је своју мисију,
бити војник није лако…
Он брани Србију
а зна: успех долази полако.

Један је живот,
за слободу он се даје.
И кад је свима криво,
он пре свега човек остаје!
Настави са читањем “ПЕСМА ЛАКИ – Љубодраг Обрадовић”

ТИШИНА БРИШЕ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

 

У годинама када тишина брише границу између мисли и стварности ,када , чезња , лута улицама , љубави…..Ја сањам , отворених очију , и то баш тамо где прашина заборава , брише истину из њих , а позна јесен мога живота , ствара вечни заборав . А само сећање , ствара истину , познату мени и времену вечне младости . Иза мене , су остале само лепе , и тужне успомене , пуне давних мириса , усамљености и среће. Које су настале у ретким трнуцима истине . У мислима тражим тебе , јел другачије не знам . Као што ветар , разноси лишће , тако и истина разноси моје речи , а моје срце помера границе , постављене између нас . Други хоће , ја патим . А , докле тако  видећемо . Ми одредјујемо . Можда док траје време.