Говорим о времену што прошлост нема,
а за будућност је неспремно.
О изгубљеном виду у светлости злата
и грешном извору с којег још захватам воду.
Говорим о магли срдите росе
и речима којима се руга крвоток
и на изрицање пресуде
неће стићи та света реч,
јер среће касне свима нама.
Самоћа нас кришом милује
и сунце у сну немоћно је,
јер га прождиру ноћи самотне.
Док неутешне глади…наричу песму
и заљубљене усне траже,
плачућ’ савршенством даљине,
моjа ноћ не спава спокојним сном.
Говорим митологијом љубави,
наричућ песмину тугу.
Не знам како да ублажим речи,
да’љубављу не плачу
И тај гребен дубине бола
у јецавом цвилу ветра да зауставим.
Сгаснуће сјај небеским сводом,
и умреће звезде
Да више неће бити важно,
ни шта ћу рећи, ни што ћу мислити,
кад из срца исцури сјај чекања
и срж времена…