САМО ТУГУ ГОСПОД НАМ ЈЕ ДАО
Тражио сам зрно своје среће,
Трудио се, дао све од себе.
Пробао сам али нисам знао,
Само тугу господ нам је дао.
Ходајући пољима самоће,
Под звездама трошио сам ноћи.
Стискала ме праскозорја тиха,
Да л’ је срећа одјек лажног стиха?
Танки дани ко паука мреже,
Зле одлуке и погрешни људи.
Дуге нити окупане жалом,
Узалудна потрага за гралом.
Путем страве распрсла се душа,
Сваки корак овенчан је болом.
Уклесани епитаф над главом,
Од рођења зовем ореолом.
Шта остаје на стазама трња?
Искреност је и превише ретка.
Тек по која кап јутарње росе,
Љуби лице и табане босе.
Сустигну ме некад драги људи,
Нека лепа сећања оживе.
Помогну ми колико ко може,
Да победим ове дане сиве.
Бљесне осмех, заталаса коса,
Стигне нота познатог парфема.
Реч топлине, мирис коже снене,
Поглед страсти и пољубац жене.
Бриди срце од сулуде наде,
Тврдоглаво, до судњега часа.
Све док живим тражићу сванућа,
Све док живим и док имам гласа.
Можда срећа и није за мене…