Нестајем у том јутру плача,
а шта бих ја још знала боље,
искре горке сузе у дну ока,
некад ме искрено неко воље.
Мисли ме воде кроз беспућа
и вјетар разноси бисерне сузе,
остаде изгубљено у даљини
сломљено срце, ко ли га узе?
Није ми жао што све прође
и што се никад вратити неће,
одлазим сама, он ми срце узе
нека је жубор његове среће,
као модре ријеке у освите
кад се буде давне успомене
мелодије дивне из младости
што ће да га прате као сјене.