Nepomično, sama sedela je ćutke
u aleji bašte nekog velikana
dok je vetar šapt’o poslednje trenutke
jednog hladnog,tmurnog,kišovitog dana
Pod granama starim što nebo su krile
gledala je dugo niz staze bez sjaja
dok su senke tiho kraj nje prolazile
otrgnute davno iz Božijeg raja
Htedoh da u miru delimo tišinu
sedoh pored žene promrzlu od kiše
gledala je dugo negde u daljini
od reči mi oči kazivahu više
Tamom noćca crna danak obavija
u aleji tiho vetar grane njiše
ni zvezda na nebu više mi ne sija
ni žene na kraj me nema više.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.10.2026g.