Бацио сам своје мисли
као рибар своју мрежу,
ловим своја осећања.
Чини ми се да је то узалуд.
Бежим од себе
у нади да ћу пронаћи нешто ново,
неки бесконачни мир,
способан да живим мирно.
Очима својим,
као потоком набујалим,
гледам моје мисли
како руше бране,
од камена направљене.
Цвиле као да ми прете,
замишљене, учмале, хладне,
као године које нису родиле
сељаку глад
и узалудан рад.
Мени ,
проклетство срушених нада.
Њиве суве,
а жедне,
без воде и живота.
Само јако
сунце
и вечна борба
за опстанак.