У СУСРЕТ ВЕТРУ
Не видиш неког
ко те не оставља
на миру ни на трен,
као да сам постала твоја сенка.
На сунцу, киши и када пада снег,
ти си мој развигорац који ми снагу даје.
На овом свету ништа није могуће ,
а истина је да ти очи сјаје.
НЕЗНАНО -Здравка Пап
Оно незнано
Ја, у теби..
увек је било
пуно страха
и није смело
да призна
да те воли.
Оно незнано
Ја, у теби,
увек је чекало,
да ти кажеш
-да ме волиш.
Оно незнано
Ја, у теби,
криво је
што није
оживело љубав
и певало у нама.
Na zdravlje! -Snežana Popović
Na zdravlje!
Zažmuri.
Zima je.
Miriše tamnjan kraj slavske ikone
poštujuć’ drevne zakone
srpske porodice,
Bogu naklone, tradiciji sklone
i prema gostu vazda blagonaklone.
Otvori oči.
Zima je.
Ne mirišu tikve kao nekad.
Halovin bundeve su sada
u novembru već katkad
i lampioni vise iznad.
Otvori oči.
nije to Božić više k’o nekad
to je Krismas jači nego ikad,
marketing i konzumeristički sklad
da se ispoštuje trend i zapad.
Zažmuri. Zima je…
Dočekao si je.
I jesen naše dvadeset i četvrte.
I jesen tvoje pedeset, šezdeset
sedamdeset… četvrte.
REČ
Krenuo je polako
u grad
Na prvom skretanju
primeti reč
Ona se povuće
Pusti da mirno
nastavi put
Ne lezi vraže
Oseti kako ga prati
Nije imao kud
Ubrza bez razmišljanja
ali eto ti nje
Pružila nogu, o, predugu
pao je jadan na beton
podigô glavu i psovao
Reč pobeže kô utvara
Upamtiću te, čuješ li!
Vratiti ti kada te uhvatim
I?
Oseti odmah čudnu moć
Otrča kući
uze papir i olovku
pa napisa prvu pesmu o reči
koja je stvorila pesnika!
НАСТРЕШНИЦА – Душан Комазец
Бол је свирепо пришла са плаштом смртног руха
под стреху лагарија где се продају шминке.
Где је уместо знања бдило одсуство духа
ту су минули снови, са лица спале кринке!
Опет је река туге мајку Србију такла?
Док свело лишће пада, мрести се поред плота
мине и лицидерско срце ткано од стакла.
Неко је откачио котве “малих” живота?
(Зл)огласни стубе, зашто плакати тужних смрти
као да без њих небо није препуно врана?
Претежак крст је који на плећа нам се прти.
Стално слушамо вапај незацељених рана!
Овде минуше они којих све мање има,
што нису знали да су крочили у небрање.
Хтели су само спокој, ко је украо њима
право на живот, ил’ на витешко умирање?
Овде су у тренутку тихнула сновиђења
деци жељној висина што дах немира ишту.
Нису успела рећи “збогом”, ни “довиђења”.
Одсекли су им крила на првом узлетишту.
Суморна јесен иште вапај истине неме
док време носи хрпу лажа и паралажа?
Нека нико не прти на леђа тешко бреме.
Одсад над њима бдије тужна гранитна стража!
Лишени покајања због своје одсутности
они тихују тамо, где нема бола, сете…
Ал’ крај још није свему, овде смо само гости…
Боже, даруј им крила, ка небу да полете!
ВАРКА -Здравка Пап
У теби је варка сваког дана
И болница разузданих људи
И навика да им наређујеш
У теби је варка сваког дана
И пометња у срцу искрености
И жеља да постигнеш нешто
У теби је варка сваког дана
И срећа која те не интересује
И истина у којој се не сналазиш
У теби је варка сваког дана
И песма која је баш срамна
Кад треба разумети сам себе
ДАНАС СВЕ ЗНАМ – Саша Козић
ДАНАС СВЕ ЗНАМ
Прошло је доба када сам
покушавао да разумем
све што ми време намеће,
као животну реалност.
Прихватао сам све,
а разумео мало.
Данас, када ме неко пита,
ништа не разумем,
али све знам.
И тако годинама,
све до ових дана.
Дана када сам упознао њу,
жену мог живота
и када је она поред мене,
ништа не знам
и не морам,
мада сада све знам.
Свестан сам тога.
Али није ни важно.
Време ипак тече
(C) Саша Козић
СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ – Љубодраг Обрадовић
СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ
Носио је у себи спокој и веру,
доносио милост за све сужње света.
За лепо у животу имао меру
и ником никад није хтео да смета.
Кад животна зла ненадано ошину,
знао је ветру као храст да одоли.
Све лоше ствари у животу промину,
само живот треба да се силно воли.
Настави са читањем “СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ – Љубодраг Обрадовић”
ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ – Иво Торбица
ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ
Желео сам те за себе. Било је то од мене јаче.
Чувао сам те и од првог дана у срцу те скривао.
Ништа се моје према теби никада променило није,
Али, судбине су, све даље, једна од друге, биле.
Поново бих волео да по нама топле кише лију,
Посебно оне мајске, када смо изговорили:
“Заувек, бићеш моја! До гроба, ти бићеш мој!”
Ни слутио нисам да ће ми те речи душу разболети.
Зауставили смо жеље, престали о љубави снивати,
На свет и остатак живота гледати истим очима.
Шта си то у мени пронашла, да би обрисала после?
Шта сам толико лепо онда на теби приметио?!
Не кајем се због тога, нити ћу то икада чинити,
Иако јутро, за једно од нас двоје, осванути неће.
Сâм сам – у лавиринту, између сутра и јуче,
У гротлу својих чула, из ког сета избија и пече!
МАСКОТА – Зоран Станисављевић
МАСКОТА
У штампарији мало маче,
по књигама стално скаче.
Оно је цура фина
У штампарији мало маче,
по књигама стално скаче.
Оно је цура фина
зове се Серафина.
Броји књиге лево, десно
и увек јој нешто тесно.
Још је мала, воли да се игра
врти се и окреће као чигра.
Срећна је, чила и мила,
нови дом јој је штампарија.
Настави са читањем “МАСКОТА – Зоран Станисављевић”
Броји књиге лево, десно
и увек јој нешто тесно.
Још је мала, воли да се игра
врти се и окреће као чигра.
Срећна је, чила и мила,
нови дом јој је штампарија.
Настави са читањем “МАСКОТА – Зоран Станисављевић”