ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ
Желео сам те за себе. Било је то од мене јаче.
Чувао сам те и од првог дана у срцу те скривао.
Ништа се моје према теби никада променило није,
Али, судбине су, све даље, једна од друге, биле.
Поново бих волео да по нама топле кише лију,
Посебно оне мајске, када смо изговорили:
“Заувек, бићеш моја! До гроба, ти бићеш мој!”
Ни слутио нисам да ће ми те речи душу разболети.
Зауставили смо жеље, престали о љубави снивати,
На свет и остатак живота гледати истим очима.
Шта си то у мени пронашла, да би обрисала после?
Шта сам толико лепо онда на теби приметио?!
Не кајем се због тога, нити ћу то икада чинити,
Иако јутро, за једно од нас двоје, осванути неће.
Сâм сам – у лавиринту, између сутра и јуче,
У гротлу својих чула, из ког сета избија и пече!