Бол је свирепо пришла са плаштом смртног руха
под стреху лагарија где се продају шминке.
Где је уместо знања бдило одсуство духа
ту су минули снови, са лица спале кринке!
Опет је река туге мајку Србију такла?
Док свело лишће пада, мрести се поред плота
мине и лицидерско срце ткано од стакла.
Неко је откачио котве “малих” живота?
(Зл)огласни стубе, зашто плакати тужних смрти
као да без њих небо није препуно врана?
Претежак крст је који на плећа нам се прти.
Стално слушамо вапај незацељених рана!
Овде минуше они којих све мање има,
што нису знали да су крочили у небрање.
Хтели су само спокој, ко је украо њима
право на живот, ил’ на витешко умирање?
Овде су у тренутку тихнула сновиђења
деци жељној висина што дах немира ишту.
Нису успела рећи “збогом”, ни “довиђења”.
Одсекли су им крила на првом узлетишту.
Суморна јесен иште вапај истине неме
док време носи хрпу лажа и паралажа?
Нека нико не прти на леђа тешко бреме.
Одсад над њима бдије тужна гранитна стража!
Лишени покајања због своје одсутности
они тихују тамо, где нема бола, сете…
Ал’ крај још није свему, овде смо само гости…
Боже, даруј им крила, ка небу да полете!