РЕКА СПАВА – КОЗИЋ САША

Пријатељи моји,

да ли сте некада видели

реку која спава?

 

Која је утонила у своје снове?

Е, па ја јесам.

Отац ме је давно, врло давно,

одвео на Дунав.

 

На пецање.

 

Знао је колико волим пецање.

Устали смо рано, врло рано,

ноћу , око три.

 

Спаковали штапове,

термос пун кафе

и флашу домаће ракије.

 

Возили смо се у тишини.

На обалу Дунава стигли смо око четири.

 

На сплав који смо. доболи на употребу истоварили смо штапове и мамце.

Тамо беху две столице и сто.

Сели смо.

 

Запалили цигарете.

Сипали кафу

и по чашу ракије.

 

Тишина.

 

,,Сада ћути уживај гледај

река спава”, рече ми отац

 

Загледали смо се у реку

која клизи без звука.

Рибе не искачу.

Птице се не чују.

Чак ни досадних комараца нема.

Рајска тишина.

 

Тако , пола сата.

 

А онда пуче зора.

Зашуми река.

Рибе поскакаше из воде.

Галебови се разлете изнад реке.

 

Ја укочен.

Отац повика:

„Ајмо,

време је да нахранимо рибе.“

 

И тако…

Дунав још у

век тече

Оца већ одавно нема

На небеској реци је .

ОЧИ

У његовим очима море се таласа,

Плима и осјека разигране среће

Негдје у њима у круг се окреће.

Гледам их насмијешене плаве

Цијела се душа у њима огледа,

У модрој дубини скрити се не да,

И ја сам нашла у очима чистим

Своју крепост и свој одраз прави,

Немире срца које чежњу вришти

Ипод  бијелих витих багремова

Који свуда шире лахор мирисова.

Свој одраз сам нашла на пучини

Тог погледа што се с небом спаја,

Одјсај њежне љубави без краја.

 

 

НАДА – КОЗИЋ САША

Године пролазе, наоштрене,

туробне,

саме,

као сећање.

 

Лепо.

Понекад болно.

Кисело и млако,

као вино на сунцу,

 

Оног тренутка

када схватиш да га губиш,

у теби се рађа нада

 

Умиреш

као човек,

са неком надом.

 

Нада.

То је све?

што ти остаје

у твојој пуној књижици

живота.

 

Сањаш, молиш Бога

за још

лепог живота,

оног

што га проживе

 

Молиш ?

А знаш да је касно

Свећа ти је догорела

Трифуњдан

Данас на Св. Трифуна идем у имагинарни виноград,
након тога код своје драге,
да се и тамо у чокоте и витице уплетем
и бисерне капи покупим.
Да и виноград и драга роде берићетом
уз благослов светог и свијетлог,
па да у јесен касну уз младо вино
Живот славимо…

ТИХ КАО СЕНКА – КОЗИЋ САША

Тихо, нечујно, као сенка,

лутам плочницима овог града.

Тражим себе.

Изгубио сам се негде.

Нигде ме нема.

 

Можда сам још за неким шанком,

пијан,

бљутав до гађења,

прљав, згужван.

А можда и мртав

за све који мисле да знају да мисле,

богом дане будале.

 

Подсећају ме на мене

пре генерацијског пијанства,

када смо сви мислили да…

не знам више шта.

 

А није ни битно.

Опет сам пијан.

Певушим песму,

јебем ли га чију:

„Боље

бити пијан

него стар.“

HAIBUN Petra

Skoro od rođenja, mala je sa majkom dane provodila po bolnicama. Na kratkim zatišjima tumora, otac bi koristio lepo vreme da je prošeta. Dete bi zaboravljalo šta je bilo, a nije ni slutilo šta ga čeka: radovalo se novim knjižicama i nasmejano pružalo ručice svakoj.
Dva tri osmeha ~
slika su uspomene
na celi život

May be an image of baby and smiling

АКО МИ БУДЕШ ПИСАО

Ако ми некада будеш писао

Нека то не буде на адресу

Улица Кестенова број 10,

Нека то буде адреса неба

Украшена зрацима сунца.

Писмо нека буде твоја рука

Што ће ме скинути с висине

И њежно спустити на земљу

Да нас вратиш у оно лудило,

Док у мени слике се ређају

И у наше љето ме враћају

Када си био топла постеља

Мојим мислима и сновима

И кад си само ти знао на лице

Осмијех ми чаробни вратити

И моје туге у цвијетне латице

Смјестити и од мене сакрити.

Ако будеш писао, нека слова

Пошаљу наду да се опет може

Оно савршенство вратити,

Јер у моме срцу дуго постојиш

Ко стијена чврст и несаломљив

О, како се бојим да си другачији,

Да ли због силних страхова

Не желим те вољети другачијег,

Јер су ми само исти тренуци

Сигурни, а срце ми се одупире

Надолазећој туги због бојазни

Да ниси онакав каквог сам те срела,

Јер ако без поздрава побјегнеш

Моје ће радости заувијек утихути