О, Боже гдје си, да ли чујеш
вапај остављеног народа свог,
Погледај како нас у ланце вежу
а нигдје помоћи, ни знака твог.
Превише је цвијећа згажено,
безброј голобрадих младића
на крвавом путу негдје застало,
небројено у лету је пало птића.
Кроз вијекове су шумили јавори
успаванку за покој мученика,
кристалне кише квасиле очи
раширене у страху од силника.
Трепере звјезданом Васељеном
душе рајске сјајем праведника,
из прошлости у садашњост исто,
руке Србосјека, Понтиа крвника
и његових легија, на срцима
оставише печат за будућност,
дуго чекање на ново Васркснуће,
за истријебљене једину могућност
Лако је њима, расте их све више,
нису их водили на стратишта,
под грло им нису стављали нож,
нама вијековни губици и ратишта,
док Цркве цвиле, весело не звоне
За Православље и опстанак голи.
Зато је за нас свака хумка светиња,
зато нас сваки увели цвијет боли.