Ljiljana Žikić *In memoriam

Srpska heroina Ljiljana Žikić,

kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je 1. aprila 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.
Lepa crnka bila je mis Jugoslavije 1978. godine, imala dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Pre nego što je otišla u rat na Kosovo i Metohiju 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.

ljiljana-zikic-1.jpg
Ljiljana Žikić Karađorđević Foto: Instagram Printscreen/Megdan

Imala je veliku želju da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije. Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece, a najmlađa ćerka Dina postala je poznata javnosti kroz učešće u rijaliti programima.

Bila dobrovoljac u vojsci – Upala u zasedu

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.

Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika. Imala je samo 42 godine.

Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

O njoj se malo šta može pročitati, ali zato živi kroz pesmu koju je sama napisala pred kraj života i u kojoj je maltene opisala sopstvenu smrt.

“Braniću Srbiju i kad budem mrtva”

“I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

 

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

 

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da se stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

 

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

 

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema.”

                                  (Preuzeto iz dnevnog lista KURIR od 3.4.2026.)

НАШЕ ВЕЧЕ

Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?

Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.

И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело

Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,

Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.

И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.

 

КРАЈ – КОЗИЋ САША

Када небески свод

спусти своје тамне скуте

на кровове мога града,

 

и када звезде

обасјају небеске долине,

 

Ја, погледом упртим у небо,

тражим Бога,

очекујући нешто.

 

Узалуд.

Поглед остаје

уперен у празнину.

 

И само понека искра сећања

зацакли у мојим очима.

 

Тек на крају свега схватиш

то је то.

И даље нема.

Стигао је крај

Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

МОЈ ТАТА

Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.

Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.

Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,

Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.

Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.

Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.

Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.

Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси

Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.

 

ЖИВИМО ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Данас живимо време

затворено у пластичну кесу,

налик прошлости која искривљена стоји

на улазу у кутију

створену само за нас.

 

Прогнани из јуче,

и скривени у нама самима.

Као самураји што умиру у истини својих мана,

иако знају све елементе сопствене пропасти

отргнуте из заборава.

 

Као звезда водиља

што прошлост води на суочење

са истином стварности.

 

Величанствено звучи та искра самосвести,

створена за нас, пропале хероје живота,

који се полако враћају

из неког нама својственог сна.

Из доживљаја проживљених давно пре свих савремених токова пропасти

створених за неко ново рађање.

 

А ми,вадимо прошлост из џепа ,

кољемо га за наук свима,

као неприкладну творевину

 

Док свом снагом покушавамо

да створимо нову.

 

Прошлост корача у садашњост,

садашњост клизи у будућност,

 

а ми пуцамо по шавовима времена.

ТРАГАЊЕ – КОЗИЋ САША

Док тражим истину

у сећањима мога живота,

борећи се са временом и тугом,

моја осећања стоје,

замрзнута, болна, изгубљена,

попут неизговорених речи

заробљених у тишини.

 

И само носталгија

води ме кроз тамне улице прошлости,

где свака сенка

подсећа на нешто изгубљено.

 

Покушавам да ухватим

златне тренутке,

али се све више губим

у магли заборава.

 

А онда,

када светлост прошлости заблиста,

схватам,

сваки тренутак је био део мене,

 

У овом бесконачном путовању

кроз време

и сећања.

ДОЂИ ДРУЖЕ

Дођи друже да плачемо скупа
Ти због ње, а ја ћу због њега,
Дођи сад кад све је изгубљено
кад је само бол остао од свега.

Дођи да патњу пијемо плако,
Да пуне туге разбијамо чаше,
Дођи друже док нас јад изједа,
Јер њих двоје срећу окончаше.

Нек отече чемер у сред ноћи,
И оду демони што се одмарају,
не желе се још увијек угасити,
желе да нас још дуго смарају,

Ал’ ипак ће пакост умријети
Што нас као привиђење прати,
Још наде тихо тињају у нама
Које ће вјеру у љубав да врате

Кристално сребренкасте сузе
Пустићемо да вријеме обрише,
Филигранске крхотине пусте
Нека однесу магловите кише

А наше ће ране дати смисао
Животу што без њих жубори
Ипак ништа изгубљено није
Све док се срца огорчена боре.

ИНВАЛИДИ – КОЗИЋ САША

Не траже милост,

ни самилост.

Сами траже своје сунце.

 

Дању се сналазе сами,

у тишини.

Не моле никог, не траже ништа.

 

За њих се чује само

када ураде нешто добро или лоше.

 

Невидљиви ,

они су граница наше

стварне истине.

 

Ноћу, када треба спавати,

они пишу, цртају сликају,

лакше им је

 

Иако мали,

показују своју велику страну.

Пробуђени су.

 

Веру у себе имају,

наду су у себи нашли ,

а сву љубав

ми треба да дамо

ЛЕПОТА ДЕВОЈКА – КОЗИЋ САША

Ноћас ми је у сан дође

Лепота девојка

Седе на доњи крај кревета поче да ме гледа

 

Груди једре, обле,

брадавице набрекле.

Бедра јака, напета,

миришу на још.

 

Ја само гледам и трепћем,

а шта друго?

Она напета, само ћути,

док је гледам.

 

Покушавам да се сетим:

да ли је само сећање,

или моја стара жеља,

или само пусти сан?

 

Ноћ посустаје,

она бледи,

потпуно нестаје….

Ја најзад заспах.