Корачам расцветалим
пољима мога разума,
кроз мисли моје прошлости.
Тражим себе,
остарелог, уморног,
изгубљеног
у вртлогу прошлог времена.
Тамо црвоточине
нападају мене,
једу моје успомене,
моја сећања.
Бојим се.
Појешће ме.
Неће ме бити.
У налету страха
бежим у пределе
свога васкрснућа.
Чекам час,
тренутак истине,
када моје набујало тело
под налетом животне тежине
пада у вртлог,
моје младости.
Полако нестајем,
прекривен опојним дахом
прошлости
Mирисима некадашњег живота
тонем у тамно ништавило