Неког топлог прољећа давног
кад’ вире ситни цвјетићи из траве
и топле кише умивају јутра,
када птице кући повратак славе,
и сунце шаље своје прве зраке,
Сеоски цуретак испод прескакала
водио за ручицу малог брата,
неспретна дјечија ножица мала
хтјела немирно да коракне сама,
омакла се и чворугица на глави,
прољетни почетак носи изазове,
тако се при првом кораку прави.
А кад вријеме прољеће покоси
из росе израсла ножица мала,
збацила дјечије ципелице плаве
и у дубоку војничку чизму стала.
Пребрзо ратна зима остави траг
од снајпера чворугу на глави
и душу што с анђелима плови,
бесмртног војника у крви и слави.
На крају остаје хладноћа дома,
чворуге, братови први кораци,
једана малена рупица на глави,
тако у тиху вјечност одлазе јунаци.